Seksualni Objekat

Doktor Arkolio nije mogao da joj jasno vidi lice zbog svetla koje je dopiralo iza nje. Ali njen glas bio je dovoljan da zaključi da je očajna, onako kako samo žene vrlo, vrlo bogatih ljudi mogu da budu očajne. Žene običnih ljudi nikad ne bi ni pomislile na takve stvari, a kamoli bile očajne zbog njih.

Ona reče: “Frizer mi je rekao da ste vi najbolji.”

Doktor Arkolio ukrsti prste. Bio je ćelav, tamnoput, crnomanjast, i šake su mu bile vrlo dlakave. “Frizer?” ponovi on.
“Džon San Anđelo… njegov prijatelj je hteo da ide na operaciju.”
“Shvatam.”

Bila je nervozna, drhtala je poput skupog trkačkog konja. “Stvar je u tome… on je rekao da vi to možete da uradite potpuno drugačije od svih ostalih… Da vi to možete da uradite tako da bude pravo. Rekao je da možete to da uradite da osećaj bude kao da je pravo. Sa pravim refleksima, svime.”

Doktor Arkolio razmisli na trenutak, a onda klimnu glavom. “To je sasvim tačno. Ali ja vršim transplantacije, a ne modifikacije postojećeg tkiva. To je kao i transplantacija srca ili bubrega… Moramo naći davaoca, usaditi njegov organ u vaše telo i nadati se da neće doći do odbacivanja.”

“Ali kad biste našli davaoca… Da li biste mogli to da mi uradite?”
Doktor Arkolio ustade i poče da lagano korača po svojoj kancelariji. Bio je vrlo nizak čovek, ne iznad metar šezdeset, ali posedovao je smirenost i harizmu zbog koje ga je bilo opčinjavajuće posmatrati i zbog koje je bio impresivan za slušanje. Nosio je vrlo formalno trodelno odelo na pruge sa belim karanfilom i do sjaja uglačanim oksfordkama.

Prišao je prozoru, povukao zavese i zagledao se u Bruklinski trg. Već sedam nedelja nije padala kiša i nebo iznad Bostona poprimilo je neobičnu bronzanu boju.

“Shvatate da je to što od mene tražite vrlo pipavo, i sa medicinskog i sa moralnog stanovišta.”
“Zašto?” odvrati ona. “To je nešto što želim. To je nešto što mi je potrebno.”
“Ali, gospođo Elis, operacije koje ja izvodim obično su namenjene ispravljanju fizičkog stanja koje je drastično neusaglašeno sa psihičkim stanjem mojih pacijenata. Ja radim sa transseksualcima, gospođo Elis, sa muškarcima koji imaju penise i testise, ali su psihološki žene. Kada im uklonim muške genitalije i umesto njih im stavim ženske… jednostavno im dovodim telo u sklad sa mozgom. Ali u vašem slučaju…”

“Moj slučaj je takav, doktore, da imam trideset jednu godinu, muža koji je bogatiji od bilo koga drugog u celoj državi Masačusets, i ako ne odem na ovu operaciju verovatno ću izgubiti i njega i sve o čemu sam oduvek sanjala. Ne čini li vam se da spadam u istu kategoriju kao i transseksualci? U stvari, ne čini li vam se da je moja potreba veća nego potreba nekih muškaraca koji bi želeli da budu žene samo zato što vole da nose visoke potpetice, podvezice i Frederiksove gaćice?”

Doktor Arkolio se nasmeši. “Gospođo Elis… Ja sam hirurg. Ja vršim operacije kako bih ljude izbavio iz duboke psihološke bede. Moram da poštujem određenu, strogo definisanu, etiku.”

“Doktore Arkolio, ja se nalazim u dubokoj psihloškoj bedi. Moj muž pokazuje sve znake toga da sam mu dosadila u krevetu, a pošto sam mu peta žena, verovatnoća da će se razvesti od mene raste sa svakim minutom, zar ne mislite tako?”

“Ali to što tražite – toliko je radikalno. Više nego radikalno. I trajno, uz to. Da li ste razmišljali koliko će vas to unakaziti, kao ženu?”

Gospođa Elis otvori crnu torbicu od krokodilske kože i izvadi crnu cigaretu da bi je pripalila crnim, emajliranim ‘Danhil’ upaljačem. Stavi je u usta, povuče i izdahnu dim. “Želite li da budem potpuno iskrena prema vama?” upita ona.

“Mislim da insistiram da budete potpuno iskreni prema meni.”
“U tom slučaju, trebalo bi da znate da se Bredli žestoko pali na grupni seks… voli da poziva svoje prijatelje da vode ljubav sa mnom. Prošle nedelje, posle dobrotvornog baleta u Grejt Vudsu, pozvao je njih sedmoricu kući. Sedam ugojenih plutokrata Blek Beja! Kazao mi je da se svučem dok oni popiju martini u biblioteci. Onda su došli gore, sva sedmorica.”

Doktor Arkolio je posmatrao svoj uramljeni sertifikat iz Brigamske bolnice za žene, kao da ga nikad ranije nije video. Srce mu je lupalo; nije znao zašto. Volf-Parkinson-Vajtov sindrom? Ili artrijalna fibrilacija? Ili možda strah, sa blagim prelivom seksualnog uzbuđenja? Rekao je, ravno koliko je mogao: “Kada sam rekao da budete iskreni… pa, ne morate mi pričati sve ovo. Ako odlučim da izvedem ovakvu operaciju, to ću učiniti samo na zasebne preporuke vašeg porodičnog lekara i vašeg psihijatra.”

Gospođa Elis svejedno nastavi sa svojom recitacijom. “Smestili su se po meni i svuda oko mene, sva sedmorica. Osećala sam se kao da se gušim u znojavom, muškom mesu. Bredli mi je ušao otpozadi; Džordž Kartin od napred. Njih dvojica su mi se utrpala u usta, osećala sam da se gušim. Dvojica su mi gurala penise u uši. Druga dvojica su ih trljala o moje grudi.

Ušli su u ritam poput veslačkog tima. Urlali su sa svakim pokretom. Urlali. Mene jednostavno nije bilo, usred tog silnog urlanja i veslanja. Onda su mi dvojica svršila u usta, druga dvojica u uši a sledeća dvojica na grudi. Bredli je bio poslednji. Ali kada je i on svršio i izvadio ga iz mene, bila sam prelivena semenom, posvuda, prelivena; i tada sam shvatila da Bredli želi objekt – ne ženu, čak ne ni ljubavnicu. Objekt.”

Doktor Arkolio oćuta. Pogledao je gospođu Elis, ali njeno lice bilo je skriveno iza guste zavese duvanskog dima.

“Bredli želi seksualni objekt i zato sam odlučila da ću, ako on želi seksualni objekt, ja to i biti. Kakve to ima veze? Bredli će biti zadovoljan mnome i život će ostati kao dosad.” Smeh joj je zvučao poput razbijanja čaše šampanjca. “Bogat, ušuškan, siguran. I niko ne mora da zna.”

Doktor Arkolio reče, “Ne mogu to da učinim. Ne dolazi u obzir.”
“Da”, odgovori gospođa Elis. “Znala sam da ćete to reći. Došla sam pripremljena.”
“Pripremljena?” namrgodi se doktor Arkolio.

“Pripremila sam dokaze o tri genitalne transplantacije koje ste izvršili bez saglasnosti davaočevih zastupnika. Džejn Kestenbaum, 12. avgust 1987; Lidija Zerbi, 9. februar 1988; Ketrin Stimel, 7. jun 1988. Sve tri su se složile da budu davaoci jetre, bubrega, srca, oka i pluća. Nijedna se nije složila da im se odstrane genitalije.”

Ona se nakašlja. “Imam sve pojedinosti, sva dokumenta. Prve dve operacije izveli ste na Bruklinskoj klinici, pod izgovorom da odstranjujete testikularni rak, a treću u Medicinskom centru Louel, navodno ispravljajući dvostruku herniju.”

“Vidi, vidi”, reče doktor Arkolio. “Ovo mora da je prvi put da me je pacijent ucenio da izvršim operaciju.”

Gospođa Elis ustade. Svetlo joj odjednom obasja lice. Bila je jedinstveno lepa, jagodica visokih kao u Grete Garbo, pravog nosa i usta koja su izgledala kao da se spremaju nekoga da poljube. Oči su joj bile plave, poput smrvljenih safira. Sama pomisao na to da ga žena koja ovako izgleda moli da joj uradi operaciju, preti mu da bi joj izvršio operaciju, bila je Arkoliju neverovatna, čak zastrašujuća.

“Ne mogu to da uradim”, ponovi on.
“Oh, ne, doktore Arkolio. Uradićete to. Jer ako to ne uradite, sve pojedinosti vaših izopačenih operacija otići će pravo u kancelariju javnog tužioca, a onda ćete vi otići pravo u zatvor. A kad budete pod ključem, samo pomislite na sve one transseksualce koji će ostati da čame u dubokoj, psihološkoj bedi, opterećeni telom koje im je tako neusklađeno sa umom.”

“Gospođo Elis…”
Ona iskorači napred. Bila je preteći graciozna i gotovo dvadeset centimetara viša od njega na sivim, visokim štiklama. Osećala se na cigarete i ‘Šanel 5′. Imala je dugačke noge i, na njegovo iznenađenje, velike grudi, iako joj je odelo tako dobro skrojeno da joj poprsje nije izgledalo nesrazmerno. Minđuše su joj bile Gverdijeove, od platine.

“Doktore”, reče ona i on prvi put primeti laki nagoveštaj Nebraske u njenom izgovoru, “potreban mi je ovaj život. Da bih ga sačuvala, potrebna mi je ova operacija. Ako mi to ne učinite, onda se kunem Bogom da ću vas uništiti.”

Doktor Arkolio spusti pogled prema beležnici na stolu. U njoj je pisalo njegovim urednim rukopisom da gospođa Helen Elis ima zakazano u 15:45. Bože, kako je želeo da nije prihvatio.

Tiho, on reče: “Moraćete da mi date tri jemstva. Jedno je da ćete u svakom trenutku moći da u roku od jednog sata dođete na moju kliniku u ulici Kirklend u Kembridžu. Druga je da apsolutno nikom, izuzev vašeg muža, nećete reći ko vam je izveo operaciju.”

“A treća?”
“Treća je da mi platite pola miliona dolara u prenosivim hartijama od vrednosti što je pre moguće, a ostalih pola miliona posle uspešne operacije.”
Gospođa Elis jedva primetno klimnu glavom.
Doktor Arkolio reče: “To je, znači, dogovoreno. Isuse. Ne znam ko je ovde luđi, vi ili ja.”

Krajem februara, Helen Elis je ručala kod Džaspera u Trgovačkoj ulici sa prijateljicom Nensi Petigru kada je šef sale prišao i prošaputao joj da ima telefonski poziv.

Upravo su joj doneli tanjir sa devet ‘Velflit’ pilića sa salsa sosom od radiča i čilija i čašom ohlađenog šampanjca.
“Oh… ko god bio, recite mu da ću ga zvati posle ručka, hoćete?”
“Gospodin je rekao da je vrlo hitno, gospođo Elis.”
Nensi se nasmeja. “Nije ti to valjda tajni ljubavnik, Helen?”
Šef sale pribrano reče, “Gospodin je rekao da je vreme od suštinske važnosti.”
Helen lagano spusti viljušku.
Nensi se namršti i reče, “Helen? Je’l ti dobro? Pobelela si kao čaršav.”

Šef sale joj izmače stolicu i odprati je kroz restoran do telefonske kabine. Helen podiže slušalicu i reče: “Helen Elis na vezi”, glasom prozirnim poput mineralne vode.
“Imam davaoca”, reče doktor Arkolio. “Tkivo savršeno odgovara. Da li još želite da idete do kraja sa ovim?”

Helen proguta knedlu. “Da. Još želim da idem do kraja.”
“U tom slučaju, smesta dođite u Kembridž. Da li ste nešto jeli ili pili?”
“Upravo sam se spremala da ručam. Pojela sam malo hleba.”
“Nemojte ništa više ni jesti ni piti. Dođite smesta. Što pre stignete, to su veći izgledi za uspeh.”
“U redu”, složi se Helen. Onda: “Ko je ona bila?”
“Ko, ko je bio?”
“Davalac. Ko je ona bila? Kako je umrla?”
“Nije potrebno to da znate. U stvari, psihološki je bolje da ne znate.”

“U redu”, reče Helen. “Biću tu za dvadeset minuta.”
Ona se vrati za sto. “Nensi, tako mi je žao… moram odmah da krenem.”
“Baš kad je trebalo da ručamo? Šta se dogodilo?”
“Ne mogu ti reći, izvini.”
“Znala sam”, reče Nensi, bacivši salvetu na sto. “Jeste u pitanju ljubavnik.”

“Da vam objasnim šta sam to uradio”, reče doktor Arkolio.

Prošlo je skoro dva meseca i bila je to prva nedelja u aprilu. Helen je sedela u belo popločanoj staklenoj bašti njihove ‘Dedam’ kuće na reci Čarls, na belom pletenom kauču pretrpanom izvezenim jastučićima. Bašta je bila prepuna narcisa. Napolju je još bilo vrlo hladno. Nebo iznad staklene kupole bilo je boje ispranog mastila, a na travnjaku se nalazio paralelogram belog mraza na mestu koje sunce još nije obasjalo.

“Pri uobičajenim transseksualnim operacijama, testisi se uklanjaju, kao i erektivno tkivo penisa. Spoljna koža penisa zatim se uvlači u telesnu šupljinu kao presavijena cev, da bi stvorila veštačku vaginu. Ali naravno, ona jeste veštačka i u mnogim vidovima izuzetno nezadovoljavajuća, pogotovu u nedostatku erotskih reakcija.

Ono što ja mogu da učinim jeste da svojim pacijentima podarim pravu vaginu. Mogu iz davaočevog tela da odstranim kompletnu vulvu, uključujući mišiće i erektivno tkivo koje ih okružuje, kao i vaginalni tunel. Zatim ih mogu presaditi pacijentu.

Onda, koristeći mikrohirurške tehnike koje su uz moj doprinos razrađene na MIT-u, sva glavna nervna vlakna mogu da se priključe na centralni nervni sistem pacijenta… tako da su vagina i klitoris isto tako sposobni za seksualno uzbuđenje kao što su bili u davaočevom telu.”

“Previše me je bolelo da bih osetila bilo kakvo uzbuđenje”, reče Helen, sa malim, iskošenim osmehom.
“Znam. Ali neće još dugo. Odlično napredujete.”
“Mislite li da sam zaista luda?” upita Helen.
“Ne znam. Zavisi šta vam je cilj.”
“Moj cilj je da zadržim ovaj život koji vidite oko mene.”
“Pa…” reče doktor Arkolio, “mislim da ćete verovatno uspeti. Po onome što ste mi rekli, vaš muž jedva čeka da opet budete spremni za seks.”
Helen reče: “Žao mi je što ste zbog mene morali da prekršite svoju etiku.”

Doktor Arkolio slegnu ramenima. “Sad je malo kasno za to. I moram priznati da sam zaista ponosan na ono što sam uspeo da izvedem.”
Helen pozvoni srebrnim zvoncetom koje je stajalo na stolu pokraj nje. “Onda, može malo šampanjca, Barone Frankenštajn?”

Drugog petka u maju ona je ušla u mračnu, visoku biblioteku u kojoj je Bredli radio i stala nasred sobe. To je bilo prvi put da je ušla u biblioteku, a da najpre ne pokuca. Nosila je dugačak, crven, svileni ogrtač, obrubljen crvenom čipkom, i crvene stileto cipele. Kosa joj je bila blago ukovrdžana i skupljena crvenom trakom.

Stajala je tamo, plavih očiju samo malo skupljenih, s jedva primetnim osmehom na usnama i levom rukom na kuku, poput parodije na kurvu koja čeka mušteriju.
“Pa?” upita ona. “Četiri je. Trebalo je odavno da legneš.”

Naravno, Bredli je sve vreme znao da ona tu stoji, i mada je namršteno posmatrao dokumente o nekretninama koje je držao u rukama, nije uspevao da razabere ni jednu reč. Konačno, on podiže pogled, pokuša nešto da kaže, nakašlja se, pročisti grlo.
“Je li spremno?” uspe on konačno da izusti.
“Ono?” upita ona. Stekla je neko novo sampouzdanje. Prvi put posle mnogo vremena imala je nešto što je Bredli zaista želeo.

“Hoću da kažem, da li si ti spremna?” ispravi se on. On ustade. Bio je krupno građen, širokih ramena, sa svojih pedeset pet godina. Imao je sedu kosu i lavlju glavu koja bi lepo izgledala kao ukras u bašti. Bio je jedan od pravih bostonskih Elisa – brodskih magnata, zemljoposednika, izdavača novina – a sada i najveći samostalni deoničar laserske tehnologije u Zapadnom svetu.

Polako joj je prišao. Nosio je košulju sa plavim i belim prugama, naborane plave pantalone i kestenjaste tregere. Bila je to pojava koji su Elisi obožavali: pojava novinskog izdavača, ili varalice u zadimljenoj sobi. Zastarela pojava, ali imala je svoju posebnu, bostonsku harizmu.
“Pokaži mi”, reče on. Glas mu je bio duboko, meko brundanje. Helen je osetila šta je rekao, više nego što je čula. Poput udaljene grmljavine.
“U spavaćoj sobi”, reče ona. “Ne ovde.”

On pređe pogledom preko biblioteke, preko polica sa drevnim knjigama u kožnim povezima i tmurnih slika Elisovih predaka. U jednom uglu biblioteke, blizu prozora, stajala je ista štamparska presa koju je Bredlijev čukundeda koristio da bi odštampao prve primerke Glasnika Bikon Hila.

“Gde bi bilo bolje nego ovde?” hteo je da zna. Ona je možda imala nešto što je on zaista želeo, ali njegova želja još je za nju bila naređenje.

Pustila je da joj crveni svileni ogrtač sklizne niz ramena i odšapuće na pod, gde je ličio na svetlucavu baricu krvi. Ispod njega nosila je crveni grudnjak koji joj je podizao i razdvajao krupne, bele grudi, ali ih nije pokrivao. Bradavice su joj se nabrale, tamnoljubičaste, poput malina.

Ali crveni, svileni trougao između njenih nogu zaokupio je u potpunosti Bredlijevu pažnju. Olabavio je kravatu i raskopčao kragnu, disanje mu je postalo plitko i teško.
“Pokaži mi”, ponovi on.
“Nisi uplašen?” upita ga ona. Nekako je osećala da bi mogao biti.

Upiljio se u nju hitrim, namrgođenim pogledom. “Uplašen? Koji ti je kurac? Možda si ti ovo predložila, ali ja sam platio. Pokaži mi.”
Ona razveza crveni konac gaćica i one padoše na pod oko njenog levog članka, prsten odbačene svile.
“Isuse”, prošaputa Bredli. “Ovo je sjajno.”

Helen je ogolila svoju bledu, besprekorno depiliranu vaginu, punih usana. Ali odmah iznad njene sopstvene nalazila se još jedna isto tako punačka, isto tako primamljiva, isto tako vlažna. Samo je ovalni ožiljak otkrivao mesto gde ju je doktor Arkolio ugradio u njen donji stomak, ožiljak poput blage opekotine prvog stepena.

Očiju raširenih, bez reči, Bredli kleknu na tepih ispred nje i položi dlanove na njene prepone. Pomatrao je njene dve vulve sa svirepim zadovoljstvom.
“Ovo je fenomenalno. Ovo je fenomenalno! Ovo je najneverovatnija stvar koju sam ikada video.”

On zastade i pogleda je, odjednom poput malog dečaka. “Smem li da je dodirnem? Da li je ista kao i ona druga?”

“Naravno da smeš da je dodirneš”, reče Helen. “Ti si je platio. Tvoja je.”
Drhteći, Bredli pređe rukom preko glatkih usmina njene nove vagine. “Osećaš ovo? Zaista osećaš?”
“Naravno. Prija mi.”

Počeo je da joj mazi drugi klitoris dok nije stao da se kruti. Onda mu je srednji prst skliznuo u tople, vlažne dubine njene druge vagine.
“Sjajno. Potpuno isti osećaj. Neverovatno. Isuse! Ovo je neverovatno!”

Otrčao je do vrata biblioteke, zalupio ih i zatim zaključao. Vratio se nasred sobe, skidajući tregere, zbacujući košulju, iskačući iz pantalona. Dok je došao do Helen, na sebi nije imao ništa izuzev velikih prugastih gaća. Skinuo ih je i otkrio ogromnu grimiznu erekciju.

Oborio ju je na tepih i zario se u nju, bez uvoda, bez predigre, u čistoj razuzdanoj, eksplozivnoj pohoti. Prvo joj je stavio u novu vaginu, onda u njenu sopstvenu, onda u dupe. Išao je iz jedne rupe u drugu poput izgladnelog čoveka koji ne može da se odluči između mesa, hleba i slatkiša.

Isprva preplašena, zbunjena snagom njegovog seksualnog napada, Helen ništa nije osećala osim trenja i grčeva. Ali dok se Bredli upinjao i stenjao od napora, počela je da oseća između nogu nešto ni nalik bilo čemu što je dotad iskusila: osećaj koji je bio udvostručen, utrostručen. Osećaj tako preplavljujući da je zgrabila tepih obema rukama, pitajući se neće li zadovoljstvo biti prejako da ga njen um podnese. Dok je Bredli iznova i iznova ulazio u njenu drugu vaginu, osećala se kao da će poludeti, ili umreti. Onda, poput žene uhvaćene u toplom, crnom, tropskom viru, ona se izgubi.
Otvorila je oči i čula Bredlija na telefonu. Bio je još nag, belog i dlakavog tela, penisa oklembešenog poput šljive u čarapi.

“Džordže? Slušaj, Džordže, moraš da dođeš. Moraš da dođeš smesta! Ovo je nešto najneverovatnije što si ikad doživeo. Džordže, nemoj da se prepireš, samo ostavi sve i dovuci dupe ovamo što brže možeš. I nemoj da zaboraviš četkicu za zube: večeras se ne vraćaš kući, to ti obećavam!”

Malo pred zoru, otvorila je oči. Ležala je naga na sredini kraljevskog kreveta. Sa njene desne strane, Bredli je ležao priljubljen uz nju i glasno hrkao, ruka mu je sebično pokrivala njenu drugu vaginu. Sa njene leve strane, Džordž Karlin hrkao je u drugom tonalitetu, kao da sanja, a njegova ruka pokrivala joj je staru vaginu. Zadnjica joj je bila bolna i raščepljena, a usta su joj bila suva i puna tog prepoznatljivog, memljivog ukusa progutane sperme.

Osećala se požudno; kao da je bila više od jedne žene. Druga vagina joj je donela čudnu podvojenost ličnosti, kao i podvojenost tela. Ali osećala se sigurnija. Bredli joj je neprestano govorio da je divna, da je spektakularna, da nikad neće ni pomisliti da je napusti, ikada.
Doktore Arkolio, pomisli ona, bili biste ponosni na mene.

Nova zima. Našla se sa doktorom Arkoliom kod Hemerslija. Arkolio se malo ugojio. Helen je bila mršavija, gotovo ispijena, i skinula je težinu sa grudi.

Poigravala se tanjirom ribe u sosu. Pod očima su joj visile senke, boje smeđeg maslaca.
“Šta nije u redu?” upita je on. Naručio je dimljenu divlju kokošku sa roštilja, sa ljutim prelivom od breskve, i jeo je mahnitom brzinom. “Niste imali odbacivanja, sve je sjajno.”

Ona spusti viljušku. “Nije dovoljno”, reče ona i on začu isti tupi ton očaja kao kad ju je prvi put sreo.

“Imate dve vagine i nije vam dovoljno?” prošišta on. Bradati čovek za susednim stolom okrenu se i pogleda ga zapanjeno.

Helen reče: “Na početku je bilo predivno. Vodili smo ljubav pet ili šest puta dnevno. Obožavao ju je. Na kraju me je terao da hodam gola po kući da bi mogao da je gleda i gura prste u nju kad god poželi. Pravila sam predstave za njega, kao erotske tačke, sa svećama i vibratorima, jednom sam to izvela sa njegove dve doge.”

Doktor Arkolio jedva proguta zalogaj. Uspeo je samo da kaže: “Auh.”

Suze su podrhtavale u uglovima Heleninih očiju. “Sve sam to radila, ali nije mu bilo dosta. Jednostavno mu nije bilo dosta. Sada gotovo da ga nije briga. Kaže da smo izveli sve što smo mogli izvesti. Prošle nedelje smo se posvađali i nazvao me je nakazom.”

Doktor Arkolio položi svoju ruku na njenu, pokušavajući da je smiri. “Naslućivao sam da ovo može da se dogodi. Pre nekog vremena, razgovarao sam sa jednom prijateljicom koja je seksolog. Ona kaže da kad jednom pođeš ovim putem ljudske seksualnosti – kada jednom počneš sa sadomazohizmom ili stavljanjem minđuša u bradavice ili vaginu, sa tetovažama ili bilo kojom drugom težom perverzijom – to postaje opsesija i nikad nisi zadovoljna. Počneš da juriš za fatamorganom savršenog uzbuđenja koje ne postoji. Dobar seks je uzbudljiv sa onim što imaš.”

On se zavali u naslon i pažljivo obrisa usta salvetom. “Mogu da vas primim na korektivnu hirurgiju početkom sledeće nedelje. Pedeset hiljada unapred, pedeset hiljada posle, jedva da će ostati ožiljak.”

Helen se namršti. “Tako brzo možete naći davaoce?”
“Molim?” reče doktor Arkolio. “Neće vam trebati davaoci. Jednostavno ćemo izvaditi drugu vaginu i zatvoriti sve.”

“Doktore, mislim da se nismo dobro razumeli”, reče mu Helen. “Ne želim da mi se ukloni druga vagina. Želim još dve.”

Usledi vrlo duga pauza. Doktor Arkolio se obliznu, popi čašu vode, a zatim se ponovo obliznu. “Šta hoćete?”
“Još dve. Možete to da izvedete, zar ne? Po jedna na donjoj polovini svake sise. Bredli će ih obožavati. Onda mogu da imam po jednog muškarca u svakoj sisi, trojicu unutra i dvojicu u ustima, Bredli će biti oduševljen.”

“Želite da vam presadim vagine u grudi? Helen, za ime Boga, ovo što sam dosad uradio već je dovoljno progresivno. Da ne pominjem da je etički zgražavajuće i potpuno ilegalno. Ovaj put, Helen, ne. Nema izgleda. Šaljite svoje tužbe o mojim transeksualnim presađivanjima javnom tužiocu ili kome god hoćete. Ali ne. Neću to da učinim. Apsolutno ne.”

Bredli je te godine proslavio Božić tako što je pozvao šest svojih prijatelja na večeru sa srnetinom. Jeli su flambirani odrezak i popili četiri krčaga suvog martinija, a onda su vrištali, smejali se i preselili se u spavaću sobu, gde ih je Helen čekala, naga, nepokretna.Pogledali su je i zaćutali. Prišli su joj u neverici i zabuljili se u nju. Ona je ostala savršeno mirna, potpuno izložena.

U pijanom čuđenju, dvojica se popeše na nju. Jedan od njih bio je predsednik Bostonske banke. Helen nije poznavala drugog, ali je imao riđe brkove i riđe dlake na preponama. Uhvatili su joj bradavice između palčeva i kažiprsta i podigli joj teške grudi, kao da podižu prekrivač preko obroka u nekom skupom restoranu.
“Bože moj”, reče predsednik banke. “Istina je. Jebena istina.”

Uz sve jače stenjanje, dva muškarca uguraše svoje crvene erekcije duboko u klizave otvore koji su se ukazali ispod Heleninih bradavica. Zarili su ih duboko u njene grudi, duboko u meko, toplo tkivo, i uvrtali joj bradavice dok nije zavrištala od bola.

Još dvojica joj se uguraše u usta, tako da je jedva mogla da diše. Ali kakve je to imalo veze? Bredli je bio presrećan, Bredli ju je voleo, Bredli ju je želeo. Bredli je se više nikad neće zasititi, ne posle ovoga. A i ako se bude zasitio, ona će uvek moći da pronađe nove načine da ga zadovolji.

Nije je se zasitio. Ali nije ni dugo poživeo. Dvanaestog septembra, dve godine kasnije, Helen se probudila i zatekla Bredlija kako leži mrtav, hladne ruke na njenoj prvobitnoj vagini.

Bredlija su sahranili pored ‘Dedam’ kuće koja je gledala na reku Čarls, u skladu sa čudnom pretpostavkom da mrtvi još mogu da vide, ili da ih je briga za to gde se nalaze.

Doktor Arkolio je došao u kuću, pio šampanjac i jeo komadiće ribe, artičoke i sitna, masna, rebarca sa roštilja. Svi su govorili izuzetno prigušenim tonovima. Helen Elis se držala po strani tokom cele sahrane i bila prekrivena gustim, crnim velom. Sada se povukla u svoje privatne odaje i ostavila Bredlijevu porodicu, poslovne prijatelje i političke posilne da uživaju u njegovoj sahrani bez njenog prisustva.

Posle nekog vremena, Arkolio se pope odjekujućim, mermernim stepenicama i na prstima priđe njenoj sobi. Tri puta je pokucao, pre nego što ju je čuo kako kaže, odsutno: “Ko je to? Odlazite.”
“Judžin Arkolio. Mogu li da popričam sa vama?”

Nije bilo odgovora, ali posle veoma dugog vremena, vrata se otvoriše i ostadoše otvorena, pa doktor Arkolio shvati to kao poziv da uđe unutra.

Oprezno, on to učini. Helen je sedela kraj prozora na tvrdoj, uspravnoj stolici. Još je nosila veo.
“Šta vi sada hoćete?” upita ga ona. Glas joj je bio prigušen i izobličen.

On slegnu ramenima. “Samo sam svratio da čestitam.”
“Čestitate?”
“Naravno… Dobili ste što ste hteli, zar ne? Kuću, novac. Sve.”
Helen okrenu glavu ka njemu i podiže veo. Nije bio iznenađen. Znao je šta da očekuje. Naposletku, on sam je izveo celu operaciju.

Na svakom od njenih obraza, zjapila je po jedna vagina. Obe vagine bile su naprćene i vlažne, nadrealistička parodija duplerice Rastlera. Jedva prepoznatljiv kolaž modrog mesa, lepote i apsolutnog užasa.

To je bio Helenin poslednji akt potpunog potčinjavanja, da žrtvuje svoju lepotu, tako da Bredli i njeni prijatelji mogu da ulaze ne samo u njeno telo već i u njeno lice.

Doktor Arkolio ju je preklinjao da to ne radi, ali pretila je samoubistvom, pa zatim ubistvom, a onda je pretila da će ispričati medijima o operacijama koje je već uradio.
“Ovo se može ispraviti”, uveravao je on sebe dok je pedantno zašivao vaginalne mišiće u njene obraze. “Sve se ovo može ispraviti.”

Helen podiže pogled ka njemu. “Mislite da sam dobila ono što sam želela?” Svaki put kad bi nešto rekla, usmine vagina pomalo bi se otvorile.

Morao je da skrene pogled. Pogled na ono što joj je uradio bio je više nego što je mogao da podnese.

“Nisam dobila ono što sam želela”, reče ona, a suze počeše da joj cure niz obraze i kaplju sa zaobljenih, ružičastih usmina. “Želela sam vagine posvuda, tako da Bredli može pozvati dvadeset prijatelja, stotinu njih odjednom, u mom licu, preponama, stomaku, pod rukama. Želeo je seksualni objekt, Judžine i bila bih srećna, znate, da budem njegov seksualni objekt.”

Doktor Arkolio reče, “Žao mi je. Mislim da sam ja kriv za ovo koliko i vi. U stvari, mislim da sam ja u potpunosti kriv za ovo.”

Tog popodneva vratio se u kancelariju koja je gledala na Bruklinski trg gde je prvi put sreo Helen Elis. Dugo je stajao pored prozora.
Da li je bilo u redu da pružaš ljudima ono što žele, ako je ono što žele perverzno i samouništavajuće, i ako to pljuje u lice Božjoj tvorevini?
Da li je bilo u redu unakaziti prelepu ženu, čak i ako ona za tim žudi?

Dokle je dopirala njegova odgovornost? Da li je on mesar ili svetac? Da li je blizu Neba ili igra na šahtu Pakla? Ili je tek puka hirurška parodija En Landers, koja rešava bračne probleme skalpelom umesto razumnim predlozima?

Pripalio je prvu cigaretu posle skoro mesec dana i seo za sto u pomrčini koja se skupljala. Onda, kad se već gotovo smračilo, njegova sekretarica, Ester, zakuca na vrata, otvori ih i reče: “Doktore?”
“Šta je, Ester? Zauzet sam.”
“Gospodin Pirs i Gospodin De Šenca. Imaju zakazano u šest.”
Doktor Arkolio ugasi cigaretu i rukom raščisti dim. “Sranje. U redu. Pustite ih unutra.”

Džon Pirs i Filip De Šenca uđoše u njegovu kancelariju i stadoše ispred stola poput dva školarca pozvana da se jave direktoru. Džon Pirs bio je mlad i plavokos, nosio je nestrukirano italijansko odelo sa podavijenim rukavima. Filip De Šenca bio je stariji, teži i crnomanjastiji, u ručno pletenom džemperu boje šljive i vrećastim smeđim pantalonama.

Doktor Arkolio se naže preko stola i rukova se sa njima. “Kako ste? Izvinite… bio sam prezauzet ovog popodneva.”
“Oh… razumemo”, reče Filip De Šenca. “I nas dvojica smo bili zauzeti.”
“Kako idu stvari?” upita doktor Arkolio. “Da li ste imali nekih problema? Nekih bolova?”

Džon Pirs stidljivo odmahnu glavom. Filip De Šenca načini krug kažiprstom i palcem i reče, “Savršeno, doktore. Dvesta posto savršeno. Jebena desetka, ako vam ne smeta!”

Doktor Arkolio ustade i pročisti grlo. “Bolje dajte da pogledam. Da li vam treba paravan?”
“Paravan?” Džon Pirs se nasmeja.

Filip De Šenca prezrivo odmahnu rukom. “Ne treba nam paravan.”
Dok je doktor Arkolio čekao, Džon Pirs je otkopčao pojas, otvorio šlic i spustio prugaste bokserice.

“Da li biste se, molim vas, pognuli?” upita doktor Arkolio. Džon Pirs se malo nakašlja i postupi kao što mu je rečeno.

Doktor Arkolio mu raširi mišićavo dupe i otkri dva savršena grimizna anusa koji su, skupljeni, podrhtavali jedan iznad drugog. Oko gornjeg nalazio se zvezdasti trag više od devedeset ožiljaka, ali svi su se savršeno zacelili, a preko njegovih guzova nalazili su se samo jedva primetni kosi ožiljci.
“Dobro je”, reče doktor Arkolio, “to je u redu. Možete sada podići pantalone.”

Okrenuo se Filipu De Šenci i samo je mogao da podigne obrvu. Filip De Šenca zadiže džemper, spusti pantalone i stade ponosno prelazeći rukom preko svoje nove opreme: jedan tamni penis, poput teškog voća nad još jednim tamnim penisom; četiri dlakava testisa visila su sa strane.

“Ima nekih problema?” upita doktor Arkolio, podižući oba penisa sa profesionalnom hladnoćom, ispitujući ih pažljivo. Oba počeše da se pomalo krute.

“Tajming, to je sve.” Filip De Šenca slegnu ramenima, uz lak osmeh svom prijatelju. “Još nisam uspeo istovremeno da svršim. Dok uspem da svršim, jadni Džon obično bude gadno raščepljen.”
“Osim toga?” upita doktor Arkolio stisnutih usana.
“Oh, sjajno… Sve dok ne nosim uske pantalone.”
“U redu”, reče doktor Arkolio umorno. “Sada možete da se zakopčate.”

“Već gotovo?” poče Filip De Šenca da flertuje. “Ne isplatite se baš, doktore. Sto dolara za dve sekunde maženja. Trebalo bi da se stidite.”
Te večeri, Džon Pirs i Filip De Šenca otišli su u ‘Le Bellecour’ na ulici Mazi na večeru. Držali su se za ruke tokom čitavog obroka.

Doktor Arkolio je kupio nešto namirnica, a zatim se odvezao kući u svom metalik plavom ‘Rols-Rojsu’, slušajući La Boheme na stereu. Pogledao bi u retrovizor s vremena na vreme i pomislio kako izgleda umorno. Saobraćaj je bio zagušen i spor na obilaznici, a on je bio žedan, pa je izvadio jabuku iz kese i zagrizao.

Razmišljao je o Helen; razmišljao je o Džonu Pirsu i Filipu De Šenci; i razmišljao je o svim ostalim muškarcima i ženama čija je tela vešto izmenio u otelotvorenja njihovih seksualnih fantazija.

Nešto što je Filip De Šenca rekao kopkalo ga je sve vreme. Trebalo bi da se stidite. Iako se Filip De Šenca šalio, doktor Arkolio najednom shvati da je to tačno, da bi trebalo da se stidi zbog toga što je učinio. U stvari, on se stideo svojih dela. Stideo se što je upotrebio svoj hirurški genije da stvori takva erotska izopačenja. Stideo se što je naružio toliko prelepih tela.

Ali pored toga što je bio bolan, taj talas stida bio je i oslobađajući. Zato što muškarci i žene nisu bili samo nešto što je Bog stvorio. Muškarci i žene bili su sposobni da se ponovo otkriju i da izvuku čudna, nova zadovoljstva iz bola, poniženja i samoizobličavanja. Ko može reći šta je ispravno, a šta pogrešno? Ko može definisati savršeno ljudsko biće? Ako je pogrešno usaditi ženi još jednu vaginu, da li je isto tako pogrešno korigovati bebi zečju usnu?

Osećao se pročišćeno; ali i ushićeno. Pojeo je jabuku do kraja i bacio koru na autoput. Ispred sebe nije mogao da vidi ništa osim valpurgijske noći crvenih automobilskih svetala.

U svojoj kući, sama, Helen je lila slane suze tuge i slatke suze seksa, koje su se mešale i padale joj na ruke, tako da su svetlucale poput dijamantskog veridbenog prstenja….