Prica 8
Nocas sam opet bez sna i gorkih uspaljenih secanja sa sto rana na srcu, suze mi kvase lice. Slana tecnost sliva mi se niz grudi. Vreme ima boju mraka svaki me casovnik vara. Od meseca koji me uporno zove, niotkuda dolazi san, ali kratak. Prilazi mi andjeo beli sa krilima od svile tanke i rece NEBRINI, MALENA SMRT JE MALA.
Znala sam da si to ti ljubavi moja jedina zasto si morao poginuti te proklete letnje noci, zasto me ostavi samu? To je pitanje koje ce ostati bez odgovora danima ga na tvom grobu trazim, danima preko njega lezim, molim te da iz zemlje progovoris da mi kao nekada kazes Jos te volim maleno moje. Znam da si i gore srecan, lep kao sto si pored mene bio, da ti andjeli drustvo prave. Ali ANDRIJA samo jedno ti necu oprostiti nikada zasto nisi poveo mene. I ja sam zelela da budem sa tobom, da se pored tebe budim, zasta ce mi sada zivot kada nikoga drugog u zivotu necu moci iskreno da ljubim.
Evo vec su tri godine prosle odkada se videli nismo. Odkada te najlepse plave oci nisu ugledale svestlost dana, zelim da zaspim i da se probudim kraj tebe, da li si ti ovaj anjdjeo sto mi u san dolazi? Da li si zaista me cuo i dosao po mene? Pruzas mi ruke andjele beli, govoris mi da se ne plasim prilazim ti i sada sam sigurna da si to ti, osmeh mi prekriva lice padam ti na grudi. I kao da je tu vreme stalo, taman pomislih da sam mrtva, plavetnilo mojih ociju ugleda ta poznata cetiri zida moje sobe Shvatila sam da smrt uvek dolazi iz tih polja skrivenih. I ako umrem zelim samo jednu ruku ranjenu, jedne usne ranjene, jedne oci najlepse pa makar provela bezbroj noci bez postelje.
Zelim da zabranite mesecu da udje. Poneku zvezdu pustite u moj dom. A kada sunce izadje prve zrake pustite meni, kroz otvoren prozor da mom kovcegu pridju. Jer ono je jedino koje me nije izdalo.
Vetar duva i nosi sve mozda mene odnese jedne noci putom smrti. Mozda se na trgu mrtvih okupe svi da vide kako dolazim sa koferima punim gorcine, mozda me i ti tamo sacekas, sa poljupcem slatkim odvedes andjelima. a ja cu te gledati sa suzom u oku sto me umesto ljudi sacekase vile, sto ostavi planine i zime. Zato majko moja kada umrem nemoj plakati, jer ces raniti srce cerke svoje, kada me pod zemlju budu zakopali i veliki plocnik stave.
Bicu jedna dusa bez tela, ali cu majko moja, biti srecna i nasmejana necu se plasiti novog sutra zaspalog sunca i zivota bez njega .
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
