Pozuda ne poznaje granice

1945. godina, Vršac. Nase veliko hiljadugodisnje carstvo se raspada… U vazduhu se oseca miris poraza. Zovem se Frühling. Muz je je otisao sa ostacima nase vojske. Poveli su ga, kao i sve muskarce iz naseg grada. Rekao je da ce mi pisati cim bude mogao. Od toga je proslo nekoliko meseci. Javice se, samo da se smesti, da se snadje. Ceo zivot je proveo u polju, u nasim vinogradima.

Kad su nasi napustili grad, dosli su oni. Oni kojima ni ime ne mogu da spomenem. Oni su bili vlast u gradu. U gradu koji je cudovisno prazan. Ostale su samo zene, deca i starci. Opasno je bilo tada izlaziti iz kuce. Plasili smo se. Ljudi su pricali da su u Pancevu ceo grad ispraznili. Samo smo zeleli da prodju ta smutna vremena i da sacuvamo zivu glavu.

Bio je jul. Krenula sam do milinara da uzmem brasno. Nije bio daleko, samo deset minuta od kuce. Polako sam koracala prasnjavim putem. Secam se gladala sam u svoje crne cipele, onako tupo, slomljenog duha. Tada mi je bilo 39 godina , a bila sam sama. Nadala sam se ne zauvek. Sunce je przilo moje belo lice.

Prosla sam pored kontrolnog punkta koji su obezbedjivali dvojica vojnika. Sklonila sam pogled, bojala sam se da ih gledam u oci. Bili su tako mladi, znatno mladji od mene. Nisam ih gledala, ali sam osecala njihove poglede. Osecala sam njihovu pakost i mrznju.

Nisam nasla mlinara… Mozda su ga oni odveli. Odveli su i starog Strosmajera, samo zato sto su mu nasli sliku vojnika u kuci. To je bila slika njegovog sina koji je poginuo `44. u Rumuniji. Nista nas nisu pitali, samo su hapsili i odvodili. Nisam znala gde. Napunila sam svoj dzak brasnom i odjednom mi se zamutilo. Sve me je stiglo. Umor, strah, zeblja, nada… Svi su bili moji pratioci tih meseci. Krenula sam da placem. Tada sam plakala i po danu. Bila sam bliska sa muzem. Pricali bi nekad po celu noc. Jos uvek u mislima pricam sa njim, sanjam ga.

Spustila sam glavu na zito. Iste je boje kao moja kosa upletena u kikice. Jecam i brisem suze dlanovima. Odjednom sam na vratima primetila neku siluetu. Visoka figura, vitka. Nisam zbog mraka u mlinu videla njegovo lice. Primetila sam duboke, lakovane cizme… Bio je to vojnik! Bio je to jedan od njih!

Sedela sam i gledala ga. Cutala sam. I on je cutao. Kad mi se pogled razbisrtio videla sam ga u potpunosti. Smedj, crne oci , banditska uniforma. Mrzim ih. Divljaci. Sklanjam pogled ka mojim cipelama. Poceo je da mi prilazi. Polako…

„Imaš li gotovog hleba?“ , pitao me je grubim glasom.
Cutala sam i nisam dizala glavu. Stajao mi je iznad glave. Trajalo je nekoliko sekundi, a meni se cinilo kao cela vecnost. Cucnuo je pored mene i pogledao me pravo u moje plave oci. Pogledala sam ga na kratko. „Jel me razumeš?“. pitao je. „Hleba? Brott?“

Odjednom sam primetila neku bliskost sa tim licem. Bilo mi je poznato. Pitala sam se odakle ga znam. Setila sam se! Bio je to mali Vojislav koji je pre rata nadnicio kod mog oca. Nije imao vise od 16 kad je rat poceo. Kada su nasi oslobodili Vrsac, izgubio mu se trag. Bio je komunac, pa je pobegao iz grada. Vise nije bio dete. Postao je covek! Osvajac i oslobodilac! Barem po njima…

Bila sam nema. Nisam znala da li me se seca. Ustala sam polako i krenula ka izlazu. Trazila sam pogledom vrata. Odjednom me je uhvato za podlakticu. Drugom rukom me uhvatio za bradu i streljao pogledom. „Znaci ne razumes me, jel da?“, usledilo je njegovo pitanje.

Krv mi se sledila u zilama. Osecala sam napade vrucine i hladnoce. Bio me je strah. Da vicem, niko me nece cuti….

Skinuo je svoju letnju kosulju… A zatim i svoju kapu i okacio je na civiluk na vratima. Zatvorio je vrata. Uz skripu starih drvenih vrata, ostali smo sami…

Bili smo u potpunom mraku dok su nam se oci navikavali na okruzenje bez svetla. Nisam videla nista. Samo sam cula njegovo tesko disanje. Polako sam krenula da razaznajem oblike, dok su mi se oci navikavali na mrak.

Bojala sam ga se. Gledao me je par sekundi. Bez reci. Mislila sam da to traje i da ce trajati bez konca. Usledile su njegove reci: „Ne boj se, necu ti nista. Secam se tebe Frühling. I dalje si prelepa kao nekad. Mislio sam da ti ne prija ova zega i vrucina, pa da se malo rashladis. Zato sam zatvorio vrata.“

Prisao mi je blize. Kleknuo je ispred mene. Pruzio je ruku i dodirnuo moju kosu. Zagledao je moje kikice. Imao je tako tople oči. „Zasto si plakala?“, pita dok mi je svojim palcem sklanjao suze sa lica.

„Lepa ti je suknja. Koji je ovo materijal?“. Pipnuo je moju suknju, kao slucajno, dodirnuvsi moja kolena. Odjednom sam osetila neku vrelinu. Nisam imala muskarca mesecima, a noci su bile tako samotne…

Skupila sam se, grleci svoja kolena. Seo je pored mene. Gledao me je i smejao se. Bas ga briga, pobeda je njihova. Osecam da zeli i mene da pobedi…

Krenuo je da me ljubi po vratu… Skamenila sam se. Dodirnuo mi je rukom obraz i nezno mi okrenuo pogled ka njegovom licu. Gledao me je pravo u oci. To nisu bile oci zveri i varvarina, to su bile oci coveka. Imale su neku toplinu i neki sjaj… Imale su neku omamljujucu moc na mene. Pocela sam da primecujem koliko je on zaista lep. Ah, taj pogled je topio led u mojim venama…
„Ti se meni svidjas od kad sam te prvi put video… Tada si mi bila nedostizna. Ja tebe volim, znam da je prejaka rec, ali volim te od kad sam te video“ rekao je Vojislav u dahu. Zatim je naglo ustao, ocistio pantalone, a zatim promenjenim glasom rekao: „Zelim da vam se izvinim drugarice Frühling na svom ponasanju. Primite moje najdublje izvinjenje…“
Zavrsivsi recenicu, uputio se ka vratima. Odjednom nesto se u meni prelomilo. Nesto se u meni raspalilo. Osecala sam da me osvajaju instinkti… Ustala sam i povukla ga za ruku. Strastveno sam ga poljubila. Spajanjem nasih usana upijala sam njegov dah… Bio je vreo od strasti. Disali smo jedno drugom u usta. Upijala sam njegovu mladalacku energiju…
Vrtelo mi se u glavi od probudjene strasti. Ne smem ovo da radim! Ne smem! Ne! Ali me lomi pozuda… Lomio me je njegov stas, njegova snaga i lik… Osecala se primoranom, ali sa punom svescu da i ja to zelim. Zelela sam ga u sebi!
Priblizio me je jos blize sebi. Osecala sam posledicu nase strasti… Rastao je, zbog mene i bivao sve jaci… Zadigao mi je suknju i uhvatio za gacice. Povukao ih je ka sebi. Radeci to, on je zapravo uvlacio gacice u nju. Povlaceci ih sve jace on ih sve vise uvlaci. Postajale su sve vlaznije od mojih sokova… Drhtala sam od strasti. Toliko sam se bila uzelela muskog dodira…
Povukao je gacice u stranu… Pristup mojoj casti bio mi je otvoren. Sve je zavisilo od njega. Ja nisam zelela da mu se suprotstavim.
Poceo je da me mazi, prvo jednim prsticem… Prelazio je preko mojih dlacica prvo ovlas, kao da se sa mnom igra. Nije mi bilo do igrica, raspalio je moju pozudu, tako sam ga zelela. Njegov prst je nasao moje najvlaznije mesto. Zatvorila sam oci i pustila da me vodi. On je bio moj lovac, a ja sam bil njegov plen. Mazio me je polako… Igrao se sa mnom. Iscekivanje je moja kazna… Mirim se sa njom…
Sve se vise opustao. Dokaz tome bio je i njegov drugi prstic koji je pronasao put do mojih mokrih dlacica. A zatim je ukljucio u igru i treci. Pocinje da me mazi tako sto kaziprstom i domalim prstom siri vrata moje strasti, a zatim me srednjim prstom mazi po unutrasnjiosti. Cepa mi gacice… One nam vise ne trebaju. Zeleo je nesmetan pristup ka njoj…
Osecala sam da budi talas vreline koja mi se priblizava. Niko me nije mazio tako posebno. Ali zelela sam jos! Zelela sam ga u sebi!
Zelela sam da njegov mac pobede uvuce u moje korice!
„Zelim te u sebi Vojislave. Zelim da me ispunis svojim ponosom“, govorila sam to u vrtlogu sladostrasca. To sam osecala, to sam zelela, to sam mislila… Bila sam spremna da budem zrtva njegove pobede. Prinoslila sam mu svoju lepotu i telo. Ono je u tom trenutku pripadalo samo njemu.
Legla sam na prasnjavi pod, blago podigla noge i savila ih u kolenu. Suknjica mi se povukla unazad, otkrivajuci svoje noge… Pokazala sam mu svoju unutrasnjost u potpunosti. Zelela sam da me osvoji, nudila sam mu se da budem osvojena.
Stajao je i nemo me posmatrao… Upijao je svaki deo mojih bedara. Odjednom, kao da se nesto u njemu slomilo i naglo je strgao pantalone sa sebe. Osvanuo je njegov ponos. U punoj snazi. Bio je ogromnih dimenzija… Dimenzija koje dotad nisam videla. Bio je prav, napregnut i spreman da prodre u mene…
Nadvio se nada mnom… Tesko sam disala. Bio je ogroman, kako ce uci u mene? Ali zelela sam ga toliko, topila sam se od zelje… Moj bledi ten smenilo je crvenilo. Tesko sam disala. Ocekivala sam ga…
Usao je… Usao je polako… Bio je tako je velik. Migoljila sam se i polako ga uvlacila u sebe. Ulazio je tako duboko. Sve sam teze disala. On je poceo da me osvaja. Da osvaja moju cast, moju cistotu… Toliko vremena je proslo, tako sam vrela… Izludjivao je me!
Zaustavila sam dah. Bio je ceo u meni… Nisam zelela da ga vidi, htela sam da se priviknem na njegovu punocu. Svo vreme me je gledao pravo u oci. Samo smo se gledali. To sto smo radili bilo je tako pogresno. Oboje smo mogli trpeti zbog toga. Ali pozuda nas je imala za robove. Mi vise nismo razmisljali, mi smo bili zveri…
Odjednom ga je izvadio… Samo sam tiho jauknula. A zatim opet usao. Do kraja! Krenuo je  sve jace da prodire. Uvlacio ga je sve jace i jace… Osecala sam svaki njegov deo, svaku napregnutu venu… Grlila sam ga i pocela da grebem po ledjima u vrtlogu emocija. Nisam zelela da ga povredim, vodile su me strasti…
Prodirao je sve brze i brze… Grabila sam vazduh. Osecala sam da je sve blize. Osecala sam da sam i ja. U tom trenutku mi se sve pomutilo… Poceo je da me ispunjava. Da spaja nase sokove u mojoj unutrasnjosti. Uz krik je oslobodio ogromne kolicine sokova. Samo je spustio glavu na mene. Poceo je opet da me ljubi, dok mu je ponos jos pulsirao u meni…
Spistili smo se na seno, izmoreni od mora oslobodjene strasti. Bez reci zaspali smo jedno uz drugo… Bio mi je tako blizak u tom trenutku. Volela sam ga…
—————————————-
Nakon tri meseca sam uz pomoc novih vlasti otisla u Nemacku…. Vojislava nikad vise nisam videla, ali sam imala njegov mali deo u sebi. Deo koji ce za par meseci kao decak ili devojcica postati celina.