Polusestra koju nisam poznavao 1. Deo
Kiša je padala celo jutro, ali se razvedrilo dok sam ulazio u auto. Nije bilo gužve u saobraćaju i vožnja je tekla neometano. Znao sam da ću imati dosta vremena za razmišljanje u vožnji. Takođe sam znao da ću se verovatno vraćati film na prošlu godinu. To je sve što mi je bilo na umu u poslednje vreme.
Imao sam trideset sedam godina i bio sam redovni profesor sa lepom ženom i zdravim šestogodišnjim sinom. A onda sam jednog dana došao kući i supruga me je čekala u dnevnoj sobi. Rekla mi je da je naš brak gotov. Tek tako, odjednom, iznenada. Ne bih o detaljima ali teturao sam se kroz proces razvoda. Bilo je mnogo advokata, advokatskih honorara i suza.
Prodali smo kuću i našao sam stan u blizini studenjaka. Razvod je okončan u februaru, moja žena i sin su do tada živeli u svom stanu na drugom kraju grada. Ubrzo mi je i tata umro. Doduše, jedva sam poznavao tog čoveka. Ostavio je mene i mamu kada sam imao tri godine, uselivši se kod neke devojke. Venčali su se, preselili i dobili dete nekoliko godina kasnije, moju polusestru Stefaniju.
Tata nije bio uključen u moje vaspitanje i odrastanje osim plaćanja alimentacije. Viđali bismo se samo jednom ili dvaput godišnje. Plaćao mi je fakultet do postdiplomskih studija. Njegov posao sa kamionima je napredovao i može se reći da je bio bogat čovek. Razmenjivali smo čestitke za rođendane, ali to je bilo sve. Svog unuka je sreo samo jednom. Zato sam se iznenadio kada me njegova smrt toliko pogodila.
Sahrana je bila… nezgodna. Svi ljudi su bili iz tatinog života i ja ih nisam poznavao. Tatina druga žena umrla je godinama ranije, tako da je jedina osoba koju sam poznavao bila Stefanija, ali i ona je praktično bila stranac. Sa njom sam se poslednji put video četiri ili pet godina ranije. Znao sam da radi kao kuvar, ali ništa drugo o njoj nisam znao.
Nekoliko meseci posle sahrane dobio sam poziv od nje. Ona je upravljala tatinim imanjem i kontaktirala me je jer sam kao potomak imao pravo na nasledstvo. Stigao sam kući te sredu uveče, kuća koja je bila u neredu. Tamo sam živeo mesecima ali izgledalo je kao da sam se uselio juče. Tada se javila Stefanija.
„Pre neko je preminuo kupio je neko imanje u planinama uz jezero.“ – rekla mi je preko telefona.
„Stvarno?“
„Da. Baš danas sam naišla na papirologiju. Platio je gotovinom i nikada mi nije rekao ni reč o tome.“
„To je čudno od njega.“
„Veoma.“
„Ali, šta ja imam sa tim?“
„Pa imam gomilu papira koje treba da potpišeš u vezi sa tatinim imanjem.“
Bio sam zatečen. „Hoćeš da mi ih pošalješ?“
„Zapravo, želela sam da odem i da vidim o čemu se zapravo radi. Ako želiš, ne bi bilo loše da pođeš sa mnom. Taman da vidimo šta ćemo sa tim. Dok smo tamo, možeš da potpišeš papire.“
„Zvuči smisleno. Kada si planirala?“
Razgovarali smo nekoliko minuta, odlučivši da krenemo narednog vikenda. Bilo je potpuno nevino, i bio sam srećan zbog prilike da budem van kuće na nekoliko dana. U petak bih ranije završio sa obevazama u školi i imao bih vikend slobodan. Uveče bih došao na adresu, prespavao i dolekao Stefaniju u subotu ujutro.
***
Stigao sam u malo planinsko selo tog popodneva. Sišao sam sa autoputa i vozio kroz ogromne, ruralne delove borove šume. Kućica je bila nekoliko kilometara od centra sela, smeštena na obali uskog jezera. Parkirao sam auto i ugledao malenog čuvara kojeg je tata unajmio. „Vi ste njegov sin? Da, ličite. Moje saučešće. Ovo su vam ključevi od glavnih vrata a ovi od ostave.“
Zastao mi je dah. Drvena velika kuća je bila prelepa. Tri spavaće sobe, dva velika kupatila i velika dnevna soba sa par ogromnih prozora okrenutih prema jezeru. Predivan masivni kameni kamin ukrašavao je dnevnu prostoriju. Iako je delovala tradicionalno, imala je sve moderne pogodnosti, uključujući modernu kuhinju sa granitnim pločama i nečim što je izgledalo kao veoma skupi električni uređaji.
Kada sam se raskomotio, uputio sam se do sela. U prodavnici sam kupio osnovne namirnice, malo piva i vina, kafe i sličnih sitnica. Smestio sam se pravo na kauč i uključio satelitsku televiziju. Našao sam neku utakmicu i gledao je dok sam večerao i pio pivo.
***
Probudio sam se ukočenog vrata od spavanja na kauču. Skuvao sam kafu, stajao na prozoru i gledao u jezero dok sam je pio. Voda su bila neobično tamna, skoro crna. Visoki borovi nizali su se uz daleke obale dok je par gusaka proleteo. Mir je reč koja najboje opisuje ovu netaknutu prirodu i nadao sam se da će kućica pripasti meni. Mom sinu bi se baš svidelo.
Dovršivši kafu, izašao sam na kratak džoging po zemljanom putu. Prešao sam nekoliko kilometara dobrim tempom. Čak i tokom najmračnijih trenutaka prošle godine, nikada nisam odustao od trčanja. Trčanje je bilo moj spas, moj svakodnevni mir i vreme za kontemplaciju. Nakon trčanja sam doručkovao i istuširao se. 
„Andrej?“ – čuo sam glas ispred kuće i kucanje na vrata. Brzo sam obukao farmerke i majicu dugih rukava. Stefanija je stajala ispred, takođe u farmerkama i tamnoplavom džemperu. Njena kestenjasta kosa bila je skupljena u dugi rep koji joj je sezao sve do sredine leđa.
„Zdravo Stefanija“, rekao sam.
Neverovatno… delovalo je da svaki put kad je vidim ona je sve lepša i lepša. Imala je veoma fine crte lica, maslinasto zelene oči i pune usne. Grudi su joj bile savršene i pristajale su njenoj građi. Bila je zgodna, ali je imala savršenu količinu te ženstvene punačnosti za kojom muškarci žude. Zagrlili smo se i osetio sam njen svež, prijatan miris.
„Ostala sam bez reči. Ovaj pogled… mmm ovaj čist vazduh. Ovo je pravi raj. Nemam pojma kako je mogao ovo da sakrije od mene.“
Razgovarali smo o svemu ali je bilo veoma čudno. Jedva sam poznavao ovu ženu, iako mi je tehnički bila sestra… polu sestra. Kako god, trebalo je da odrastemo zajedno, da se družimo… ali život nekada ume da bude baš duhovit.
„Želiš li da odemo do centra? Mislim, ako treba nešto da kupiš i to?“
Dok smo se vozili, razgovarali smo o tatinom imanju. Činilo se da je ostavio mnogo imovine, mnogo više nego što sam očekivao. Posle poreza i advokata moj udeo bi bio preko 2 miliona evra. Skoro sam skrenuo sa puta kada mi je Stefanija to rekla.
„Nije ti fora da me tako zezaš! Dva miliona?“ dahtao sam.
„Šta da ti kažem… sada si bogat čovek Andrej.“
„Dva miliona“, ponovio sam, upijajući tu ideju. „To je mnogo novca.“
Stefanija je kupovala u supermarketu a ja sam gurao kolica i gledao kako u njih ulazi zbunjujuće mnoštvo sastojaka. Odabrala je i nekoliko flaša vina. Ručali smo u malom domaćem restoranu, mestu za koje je Stefaniji preporučila neka kulinarska aplikacija. Tada je počela da priča o svojim omiljenim restoranima.
„Ne znam mnogo o toj fensi trpezi“, priznao sam. „Moja bivša nije bila neki kuvar. Zamrznuto, brza hrana i tako.“
Stefanija se zgrozila. „Jadničak. Obećavam da ću ti spremiti nešto posebno.“
Uskočili smo nazad u auto i krenuli nazad. „Kako je onaj taj momak?“ pitao sam je. „Onaj sa sahrane. Kako se beše zove?“
„Ne brini za njega, on nije više u priči.“
„Oh… izvini.“
„Tako je kako je. Nije mi bilo baš lako u poslednje vreme. Prvo tata umre, a zatim i raskid nekoliko nedelja kasnije.“
„Hej, lepa dama kao što si ti neće dugo ostati sama.“
„Lepa dama? Rekao si to ko da imam šezdeset godina“, rekla je, zaigrano kolutajući očima.
Vrativši se u kućicu, odložili smo namirnice i odlučili da prošetamo. Postojala je staza kroz šumu niz zemljani put. Vodila je u park gde je dalja strana jezera bila ispresecana stazama za šetnju. Šetali smo dugo, pričajući o našim životima. Razgovor je tekao prirodno, kao da smo se družili godinama. Stefanija mi je pričala o tom momku i kako ju je ostavio zbog druge žene.
„Osećam se tako inferiorno u odnosu na nju, ko god da je.“ Uzdahnula je. „Ne mogu da pređem preko činjenice da je on smatrao da je prikladnija od mene. Bolja.“
Stavio sam ruku oko njenog ramena i ona se nagnula uz mene dok smo šetali. Činilo se kao najprirodnija stvar na svetu, utešiti je na taj način. Osetio sam nalet uzbuđenja i podsetio se da je ova žena – ova lepa, zanimljiva žena – moja polu sestra. Da imamo istog oca koji nam je omogućio na neki način ovu šetnju i povezivanje.
Razgovor se okrenuo ka mom životu. Ispričao sam joj svoju neočekivanu tugu zbog tatine smrti i mog razvoda. „Dakle, tu sam gde sam. Razveden, sa predivnim sinom i ženom koja je odjednom prestala da me voli.“ Odmahnuo sam glavom. „Ne znam kako je moj život iznenada skrenuo. Ali znam da je samosažaljenje besmisleno. Ipak, teško je da nastavim dalje. Osećam se slomljeno.“
Klimnula je glavom, duboko zamišljena.
***
Stefanija je krenula pravo u kuhinju čim smo se vratili. „Hajde da kuvamo“, najavila je. „Počni da sečeš taj luk.“
„Hmmm? Seckanje luka?“
Pogledala me razočarano. „Ti si beznadežan slučaj brate.“ Nisam bio siguran da li je koristila sleng ili me je zaista nazvala bratom prvi put u životu. Ali prijalo mi je. „Dođi da ti pokažem.“ Otkopčala je džemper i bacila ga preko naslona najbliže stolice. Ispod je nosila belu majicu na bratele. Zastala mi je knedla u grlu… sise su joj bile primetno veće nego što sam očekivao. Njene grudi su istezale tkaninu na prednjem delu majice.
Stala je iza mene, obuhvatila mi ruke i držala me za njih. Osetio sam njen dah na svom vratu dok mi je pokazivala kako da držim nož i provlačim ga kroz luk. Pokušao sam da se koncentrišem na ono što je govorila, ali njeno prisustvo je u najmanju ruku odvlačilo pažnju. Njene grudi su me pritiskale sa leđa, grejala me i opuštala.
Cela priprema večere bila je zabavna, Stefanija je stajala u blizini ili se naslanjala na mene dok mi je demonstrirala odgovarajuću tehniku. Bila je to prijatna vrsta mučenja osećati je tako blizu. Nekoliko puta su nam se pogledi sreli i mislio sam da sam video bljesak nečega, ali sam bio siguran. Ne može postojati međusobna privlačnost, zar ne? Na kraju krajeva, zar ne postoje neke linije koje nisu predviđene da se pređu? 
Kada su pripremni radovi završeni, Stefanija je počela sa kuvanjem. Sedeo sam na velikom ostrvu i posmatrao je kako radi. Koristila je četiri tiganja odjednom sa opuštenom lakoćom, ćaskajući sa mnom sve vreme o tome šta je radila.
„Trebala bi da imaš sopstvenu emisiju o kuvanju“, prokomentarisao sam.
„Možda i hoću jednog dana“, rekla je. „Učini mi uslugu, hoćeš li? Otvori mi onaj kaberne.“ Otvorio sam vino i delili smo piće dok je ona kuvala. S vremena na vreme mi je nešto poverila, stavljajući ruku na moje rame i dajući mi savete. Takođe mi je dala da probam nekoliko sosova. „Probaj ovo“, rekla bi, držeći kašiku. Zatim bi pomerala kašiku prema mojim ustima i nežno me hranila.
Opčinila me je načinom na koji se ponašala, ton njenog glasa je bio prelep, pokreti stručni a opet graciozni. Seli smo za večeru koju je uparila sa laganim belim vinom i zajedno smo uživali u svakom zalogaju. „O moj Bože“, dahtao sam kada sam okusio tortu od rakova. „Ovo je neverovatno!“
Stefanija se nasmešila, bila je ponosna na svoje umeće ali opet tako skromna. Sledeće jelo – rigatoni utopljeni u najdivniji sos od mesa koji sam ikada probao. Stefanija ga je uparila sa malo kijantija, pošto je flaša belog vina završena. Do ovog trenutka smo se smejali i baš dobro provodili. Stalno sam joj davao komplimente za hranu, a ona mi je odgovarala nežnim dodirima da li po ruci ili ramenu.
Slatke italijanske kobasice sa pečenim komoračem i maslinama upotpunile su gozbu. Uzdahnuo sam od zadovoljstva dok sam ga probao. Ukusi su se jasno isticali i radili u savršenoj harmoniji. „Sve si ovo naučili u kulinarskoj školi?“ pitao sam.
„To, plus godinu dana studija u Italiji.“
Obrok je trajao najmanje sat vremena. Dok se sve završilo, bili smo blago pripiti od vina i šalili smo se na lagan spontan način. Prešli smo u dnevnu sobu sa trećom flašom vina u ruci. Zapalio sam vatru i kamin je počeo da odiše svetlom, pucketanjem i toplinom.
Kraj 1 dela.
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
