Mogla je da kaže da je njegovo divljenje bilo stvarno
Mogla je da kaze da je njegovo divljenje bilo stvarno. Uzivala je u njemu, kupala se u njemu, pustila da se kovitla iznad nje i u porama njene koze kao nezno ulje sa ruku nekog bozanstva odnekud, koje ju je napustilo godinama ranije, a sada se vratilo. I uhvacena u tom trenutku… ona se zaljubi…
…Otishao je donde, postavio svece, i zapalio ih dok je ona ugasila svetlo na tavanici. Sada je bilo mrachno, sem malih plamenova koji su se dizali pravo gore, jedva proigravajuci u noci bez vetrova. Prosta kuhinja nikada nije izgledala tako dobro.
Muzika je ponovo pochela. Na srecu za oboje, bilo je to sporo izvodjenje »Jesenjeg lishca«. Osecala se nespretno. On takodje. Ali uzeo ju je za ruku, stavio jednu ruku oko njenog struka, ona mu se primakla i nespretnost je nestala. Nekako je to uspelo na lak nachin. Rukom oko njenog struka privukao ju je blize. Mogla je da ga namirishe, chistog, na sapun i toplog. Dobar osnovni miris civilizovanog mushkarca koji je izgledao u nekim svojim delovima kao domorodac. »Lep parfem«, reche on, stavljajuci njene ruke sebi na grudi blizu ramena. »Hvala.« Polako su igrali ne krecuci se mnogo ni u jednom pravcu. Mogla je da oseti njegove noge uz svoje, dok su im se stomaci povremeno dodirivali. Pesma se zavrshila, ali on ju je i dalje drzao uz sebe, mrmljajuci melodiju koja je upravo odsvirana, stajali su tako dok nije pochela sledeca pesma. Automatski ju je poveo u nju, i plesanje se nastavilo dok su se zrikavci okolo zalili shto dolazi septembar. Mogla je da oseti mishice njegovog ramena kroz tkanu pamuchnu koshulju. Bio je stvaran, stvarniji od ichega shto je poznavala. Malo se savio da bi stavio obraz uz njen…
…Bilo je neke prijatne agresivnosti u njemu ali je izgledalo da moze da je kontrolishe, da je ukljuchi i da je zatim oslobodi kada zazeli. Obe te stvari su je zbunjivale i privlachile, neverovatna snaga, ali kontrolisana, odmerena snaga nalik streli koja je bila pomeshana sa toplinom i bez nagoveshtaja zla… Postepeno i bez plana, sve vishe su se blizili jedno drugom, igrajuci… Ona se pritisla uz njegove grudi i pitala se da li on moze da oseti njene grudi kroz haljinu i koshulju i bila je sigurna da moze. Chinilo joj je dobro da ga oseca. Htela je da ovo potraje vechno. Josh starih pesama, josh igranja, josh njegovog tela uz njeno. Ponovo je postala zena. Ponovo je nastao prostor za igranje…
…Bilo je vruce. Dizala se vlaga, a daleko na jugozapadu je zagrmelo. Moljci su se lepili za mreze, gledajuci svece u poteri za vatrom. Sada se zaljubljivao u nju. I ona u njega. Odvojila je obraz od njegovog, pogledala ga tamnim ochima, on ju je poljubio, ona je uzvratila poljubac, dugotrajno nezno ljubljenje, reka ljubljenja. Odustali su da se prave da igraju i njene ruke obuhvatishe mu vrat. Levom rukom ju je drzao za struk na ledjima, dok je drugom prelazio preko njenog vrata i obraza i kose.
…Konachno se odvojila od njega, od mesta gde je stajao… uzela ga je za ruku vodeci ga ka stepenicama, gore na sprat… u svoju sobu, gde je upalila malu lampu za chitanje pored kreveta…
…S licem zarivenim u njegov vrat i kozom uz njegovu, mogla je da namirishe reke i dim od drveta, da chuje vozove kako se pushe izlazeci iz stanica u zimu u davnim nocima, mogla je da vidi putnike u crnim ogrtachima kako se stalno krecu duz zaledjenih reka i kroz livade u leto probijajuci put ka kraju stvari. Leopard ju je osvojio, ponovo i ponovo, i josh jednom, kao prerijski vetar, dok se ona kotrljala pod njim jashuci na tom vetru kao naga devica iz hrama ka slatkim, popustljivim vatrama koje su oznachavale blagu krivinu zaborava…
… Konachno je znao smisao svih malih otisaka stopala na svim napushtenim plazama po kojima je ikada hodao, svih tajnih tereta koje su prenosili brodovi koji nikada nisu jedrili, svih prekrivenih lica koja su ga posmatrala dok je prolazio vijugavim ulicama gradova u sumrak. I kao veliki lovac na staro koji je proputovao duge milje i sada vidi svetlost svojih logorskih vatri, nestala je njegova usamljenost. Najzad. Najzad. Dospeo je tako daleko… tako daleko. I lezao je preko nje, savrsheno oblikovan i nepromenljivo celovit u svojoj ljubavi prema njoj. Najzad… Pred jutro, podigao se malo i rekao gledajuci je pravo u ochi »… zbog ovoga se nalazim u ovo vreme na ovoj planeti. Ne zato da bih putovao ili slikao nego da bih tebe voleo. Sada to znam. Padao sam sa ivice velikog, visokog mesta, negde daleko u vremenu, mnogo godina pre nego shto sam ziveo u ovom zivotu. I kroz sve te godine, padao sam ka tebi.«
…Ona bi pochela da se okrece u svom umu, dublje dishuci, pushtajuci ga da je odvede tamo gde je ziveo, a ziveo je na chudnovatim, progonjenim mestima, daleko izvan granchica Darvinove logike…
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
