Gospodja Georgina
Ova priča je odgovor momku koji negativno komentariše priče: „Prostitutka“ i „Orlovi rano lete“.
Srbin sam. Ne mari,volim sve ljude dobre volje. Slavimo svetog Arhangela Gavrila. Ali kao retko ko ovde,ja sam obrezan. To je bila „ujdurma“ moje drage strine Azre. Mi smo često odlazili kod strica Tomislava u Travnik. On je bio podoficir tadašnje JNA. Bio sam beba,ne sećam se. A strina me valjda kod nekog hodže nosila.
Mama se malo ljutila. Strina kaže:“Ne ljuti se bona,snao. Valja se to. Pa i Vaš Bog u Bibliji kaže da tako to treba“. Znala je mama da strina mene jako voli. Naime stric i strina nikad dece nisu imali. Znala je strina sve o svecima. Kad je naša slava Arhangel Gavrilo. Ona spremi dobar ručak. I razne đakonije. Stric se ljuti i klima glavom. Jer on je podoficir i još član Partije.
„Uzmi Tomo. Valja se ovo. Sve ovo,treba. Jer svi ćemo Tomo jednom u mezar otić’.“ Strina je mene puno mazila i grlila. Kad bi smo došli u Travnik. Ja sam je zvao „maajka“. Dobra strina Azra,neka te Alah čuva. I anđeo Džibril.
U srednjoj školi sam već bio u „klinču“ sa jednom devojkom. Ali ja sam se zaljubio u ženu,udatu, od otprilike skoro 35 godina njene starosti. Ona prodaje štofove u jednoj radnji. Ta radnja izgleda dosta starinski. A i sama kuća je stara. Ona se zove Georgina,Gina. Žena izuzetne lepote. Uvek ali uvek nosi cipele-salonke. Visoka štikla. Crne najlon čarape. Ili obične ali sa onom iza, štraftom.
Suknje raznih boja,uvek dva prsta iznad kolena. Kosa crna,kraća,a kao ugalj. Sise,tada sam mislio da nisu nešto. Sada su devojke lepe ali bi se trebale češće ovako obući. Ovo čini ženu ženom.
Kao i odelo muškarca. „Ljudi,nema veće časti čovjeku nego odijelo kad obuče“. Kaže naš drug iz armije Fadil. Momak iz Tuzi. Baš. A Gina „gazi“ kad ide. Kao primadona. Ali njene noge. Nalet je bilo. Sve bi folk pevačice zavidele. Barabar je sa Lepom Brenom ili Draganom Mirković.
Kad ide.To je najlepša simfonija. Kad bi to,te vibracije neko u muziku preneo. To bi remek delo bilo za sva vremena. Igra tih mišića. Savršene noge. Krupne kosti. Lepa kolena. Listovi obli. Neopisivo,eto. Ja je pratim. Čekam da dolazi na posao. I kad odlazi. Idem do jedno 2 metra iza nje. „Parim“ oči. Uživam. Kad ode, onda ja brzo kući pa. . . drkanje. Dođe brzo vreme i ja odem u JNA. U Tuzlu. Provincijski, ustrašeni dečko bijah. Dva meseca ga nisam „bacio u nesvest“.
Počeli smo da cepamo stražu. Jednom taman na pola vremena. Straža naravno. Ja se setim kako
Gina lepe noge ima. Šuma okolo. Noć. Nigde niko. Tišina. Sama, leva ruka klizi. Otkopčavam šlic. Vadim. Ne zadugo. Magli mi se. A sve zamišljam Ginine noge. Najslađe drkanje u životu. A Bosna je tada majka bila za vojsku. Uđeš li u kafić. Nisi seo,a već ti konobar piće nosi-časti ili Srbin,ili Musliman ili Hrvat. Sve dok neko nije u tkivo ubrizgao otrov. Lukavo,podlo,perfidno.
Jednom, mi,drugovi,mladi momci, pijemo pivu. Prišle nam dve Tuzlanke. Lepa Mebrura. I jedna lepa Hrvatica, Antonija. Čini mi se da će biti da je pre iz Orašja. Ne znam,zaboravio sam. Nije važno. Pričamo veseli. Mladost je to. Mladost gori,a ne vidi se. Ja nešto gledam:isti jezik imamo,istu muziku slušamo,iste knjige čitamo. Lepa Mebrura mene stalno gleda. Njene lepe,srneće oči. Špicast nosić. Kosa prava,lepa i sjajna. Crna,baš kao u one Kleopatre. Jednom mi vojnici u kafiću. Zapevali. Naiđe vojna policija. Trka,bežanje. Oni natisli i mene vijaju.
Mrak pao. Grad baš ne poznajem. Ne znam hoću li pravo,levo. . . Ispred mene stoji Mebrura. „Bježi ovamo. . . !“Ugura me u kapidžik neki. Tamo ulica. Ja beži. I nekako u kasarnu stignem. Izlazak tačno do devet sati. A devet je i pet minuta. Vojnik na prijavnici, neki Osman iz Zenice.
Kaže:“Javi se dežurnom oficiru“. Ja izvadim belu dozvolu. Do deset sati je. On me onda pusti. E,pička jedna. Posle,ne zadugo, prekomandovali me u Sarajevo. Mebruru više nikad video nisam. A neka i nju Alah čuva. Ma gde god bila. Završio se vojni rok. Ja izrastao u strašnog momka. U vojsci nema birkanja kao kući. Pretvoriš se u malog vuka. Razvilame klima i čist vazduh lepe Bosne.
Momak sam naočit postao. Milina me videti. Ja u vozu. Kući idem. Do mene moj drug i
zemljak Milanče. Zajedno i u Tuzli. Pa i u Sarajevu. Milanče cevči pivo. Pripit malo. „Znaš kakav si bio kad si došao,a sad. . . hik. . . momčina. Velika momčina“. Morao sam kod njega na salaš,pa tek kući da idem. Mi smo deca ravnice.
Ja ubrzo odem do one prodavnice, da vidim je li Gina još tamo radi. Tamo je. Sve je isto. Lepša nego ikad. Tri puta sam išao. Drugi put uzmem štof za pantalone. Treći put za čitavo odelo. Setim se reči onog druga iz vojske. Ono za odelo. Gina trlja ruke. Dobar pazar. Sagla se da ispiše račun. A mene kao struja da ošinu. Košulja raskopčana i razdrljena. Ona bez grudnjaka. Sise
nisu velike ali oblik fantastičan. I to ima. Mene struja trese. Pored mene neka žena stoji. Mene sram.
Gina ovo meni namerno radi. Vidim joj pola desne bradavice. Okrugle lepe dojke. Prođe neko vreme. Sedam u autobus. Pored mene ,seda Gina. Kao slučajno. Autobus polazi. Ona obučena uobičajeno. Samo neka bundica van uobičajene garderobe. Kraj oktobra. Hladno je. A čujem da ne živi više sa mužem. Na pola puta autobus stao. Neka što je otišla guma nego i nešto oko zgloba.
Havarija. Izađemo. Sela kilometrima daleko od nas. Vukojebina. A subota, pa malo auta ide putem. Javili nekako da dođe drugi autobus. A ovaj šofer se u suprotnom pravcu odvezao. Hladno jako. Ja i Gina smo nešto malo u autobusu pričali. Predložim joj da odemo i prenoćimo kod mog druga Milančeta na salašu. Već dan na izdisaju. Mi preko njive. Poljskim putem. Malo njoj štikle smetaju. Ali suvo je. Pita: „Ima li pasa tamo“. „Sve je kod njega pod konac“,kažem.
I zaista,kuća čista ali Milanče posle vojske sve „postrojava“. „Zna se di su kere,di su krave,di su mi svinji,di je živina“. Kaže. „I di mi je žena i deca“. Ta da. Agregat ima,neki mali. I dve vetrenjače. To za struju. Mi došli, a oni u poslu. Milanče i neki ljudi pripuštaju bika na kravu. Krava je Milančetova. Bik, ne znam čiji. A ovaj bik zna „znanje“. Rutinski sve. Prišao,onjušio i skočio.
Lepota videti. Gina stoji,skrstila ruke i gleda to. Bik radi dobro. Vidim isplazio jezik malo,uživa. Istresa joj. . . Kad je „obavio“,siđe. Mi iz grada ne viđamo to. A seljani?Kao da tu neki traktor ore,a ne. . . Boli ih kurac. Za ručak samo čvarci i slanina. Mi se zapričali o događajima u vojsci. Večera dođe. Čorba topla za prozeble. I još se našlo uz to.
Pijemo kuvano vino. Gina umorna. Ide na spavanje. Soba gostinska je njena. Milanče je zadužio:Petrolejka,papuče i nova spavaćica. Još fale čizme i uprtači. Mi ostali u kujni. Nas dvojica. Cevčimo vino. Pričamo o uspomenama vojnim. Kažem mu da mi se Gina sviđa.
Kaže:“A. . . ala gazi k’o čilaša“. I pade na otoman pa zaspa. E,čilaša je kobila bele boje. Pokrijem ga nekim ćebetom. Ja izađem u dvorište. Noć. Jeziva neka tišina. Naglo otoplilo. Možeš u košulji. Tišina kao nekad u Tuzli na straži. Stoka se ne čuje. Izlazi Gina. Nagrnula bundicu. „Ne možeš spavati kao ni ja“. Kaže ona. Ja joj sve ispričam. Kako je obožavam. Kaže da me zna odnedavno, odkad sam kupovao. . . Odvede me u radionicu. Kako je samo to primetila da Milanče ima? 
Mesečina puna. Kao da je dan. Uđemo unutra. Skida bundicu i baca je na neku tapaciranu stolicu. I spavaćicu. Gola je potpuno. Čarapa nema. Okreće mi guzu i naslanja se na tezgu. Ja je uzimam odpozadi. I što bi rekao moj drug iz vojske Radoš sa Cetinja: „Ti odmah niz donju Moraču“. Onda sedne na tezgu. Digla noge visoko. Ja ljubim i grizem njene noge. Članke. San svih ovih godina. Ližem i grizem listove. Mesim joj sise. Ljubimo se k’o blesavi. Ukrućuje mi se opet i ja prodirem u nju.
Ujutro doručak,pravi vojvođanski. Posle odemo sa Milančetom na drum. Naiđe tačno na vreme neki kamion. Kum Milančetov. Mi uđemo. Vozi nas kući. Ja i Gina se za ruke držimo u kabini.
Sedam meseci sam ševio gospođu Ginu. Jednom u radnji. Neki inventar bio. Noć pala. Ona zaključala vrata. Mi u magazu. Na podu sam je guzio. Prošlo je dosta vremena od tad. Pa i ne baš puno. Nalazio sam devojke, svoje vršnjakinje. Uskoro se ženim. Radnja gde je Gina radila je srušena. Nikao lep tržni centar. Sav u plavom staklu. Ona radi negde drugo. Vratila se mužu. Vozi je u Floridi. Auto mislim. A ona je po lepoti i građi za Jaguara. Retko je vidim. Isto je lepa kao pre. Mahne mi. . . malko.
Zadovoljan sam ljubavnim životom. Moglo je bolje ali i puno gore da bude. Ne znam da li mi je pomogla strina Azrina „ujdurma“. U ljubavi. Sa ženama mislim. Ma ne nikako. Sve su to samo priče. Gluposti baš. Svako je kovač svoje sreće. Sedim sa ženom u sobi. Gledam TV. Samo kurave i sponzoruše. Gasim. Novine,isto. Ko s’ kim,kako. Polugole kurcolomke. Šta me boli kurac za njih. Na svakoj strani. Prežderavaju se na partijima. Piju k’o krave. Skoro gole. Bacim novine o zid.
„Šta ti je“?! Viče žena i nastavlja da plete. Ja iznerviran zatvaram oči. Izvaljujem se u fotelju i sanjam o nekim prošlim vremenima. Devojkama. Romantici i . . .
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
