Brutalna kazna za nevaljalu učenicu 1/2
Verica se tresla jer je znala da je čeka kazna koju je, realno, zaslužila. Nije želela da se umeša u ‘šalu’ koju su druge devojke isplanirale, ali su je naterale na to. Uostalom, ona je bila ta koja je uhvaćena kad su svi pobegli. Dakle, evo je, ispred kancelarije direktora, čeka svoju sudbinu.
Hodnici su bili prazni, osim gospodina Miroslava, portira i njegove glupe mašine za poliranje podova. Pogledala je na sat, bilo je pola 5 – zakasnila je na test… još jedna nevolja! Oštro je udahnula kada su se vrata glave otvorila.
„Verica Marić?” Devojka klimnu glavom. „U redu, uđi.” Verica je ušla u kancelariju direktora. Bilo je toplo unutra. Ona je stala ispred pisaćeg stola, dok je direktorka sedela za njim. „Nisam te viđala ranije, postoji li razlog zašto te sada vidim?“ Verica je pogledala u pod. „Hoćeš li mi reći njihova imena?” Verica je odmahnula glavom. „Govori devojko!”
„Ne direktorka, neću reći.”
„Pa da, nisam ni mislila…” Direktorka Mara je duboko uzdahnula. „Ipak, moraćeš da prihvatiš kaznu za sve, zar ne?“ Pogledala je u Vericine oči i tamo primetila očigledan strah. „Pretpostavljam da si u pravu… cinkarošima nije lako. Lakše podnose kratkoročnu bol, trebalo bi da budeš popularnija barem među svojim takozvanim ‘prijateljima‘. Mada ne razumem kako se pametna devojka poput tebe uopšte našla u celoj ovoj zbrki.”
„Ne znam ni ja.”
„Četvrti razred dakle, odlična učenica, uskoro fakultet. Koliko imaš godina?”
„Osamnaest.” 
Mara je spustila ruku između nogu ispod stola. Gurnula je prste pod suknju i otkrila da su joj gaćice već vlažne. Dok je razgovarala sa devojkom, trljala se sporim, pokretima. „Kazna će uslediti i ne možete ništa učiniti povodom toga.“ Dok je ovo govorila, prsti su joj jače pritisnuli pičku preko gaćica.
„Gospodin Zdravko sumnja da su četiri devojke umešane, ali zanimljivo je da su samo tebe su uhvatili. Je li tako?“
„Ne gospođo”, izlanula se Verica.
„Ne?”
„Ne, bilo ih je ukupno pet.“
„Shvatam“, rekla je smešeći se. „Znači, sada tražimo četiri saučesnice umesto samo tri… zanimljivo. Pa, možda ćeš požaliti što si mi to rekla, pošto te čeka kazna za ‘sve’ njih!“ Mara je ustala i obišla oko stola. Devojka se vidno tresla. „Skini sako“, naredila je. Verica je skinula sako sa ramena. Direktorica ga je presavila i stavila na sto. Kada se ponovo okrenula devojci, primetila je da kroz tanku belu košulju vidi njen grudnjak.
Znala je Direktorka da će kazna biti božanstvena.
„Pošto vas je, po tvom sopstvenom priznanju, bilo petoro, to znači da ću morati da zadam trideset udaraca štapom.“ Vericina usta su se otvorila i oči su joj navrle suzama. „Po šest za svaku… osim ako mi, naravno, ne želiš reći njihova imena?” Verica se ujela za usnu. Htela je da joj kaže njihova imena, ali je znala da joj devojke nikada neće oprostiti. Nije joj bilo lako sklapati prijateljstva u školi i to bi je vratilo na početak. Bilo bi i gore, jer bi imala reputaciju cinkaroša.
„Ne mogu vam reći.”
„Shvatam. Reci mi Verica, da li si ikada ranije dobila štap po dupetu?”
„Ne gospođo.”
„Nisam ni mislila. Žao mi je što moram da ti kažem, ali to je veoma, veoma bolno. Ipak, pretpostavljam da mogu da budem blaga prema tebi prvih nekoliko udaraca. Ipak… mislim da nikada ranije nisam dala trideset udaraca u jednom potezu.”
„Hvala gospođo“, promrmljala je devojka, nervozno.
Mara je otišla do vrata svoje kancelarije i sa kuke na zadnjoj strani uzela svoj verni štap. Savijala ga je, a zatim nekoliko puta zamahnula, osetivši instrument pre nego što se vratila do drhtave devojke. Kružila je oko plena, volela je da ih ovako gleda, nervozno iščekujući njihovu kaznu, to ju je palilo.
Vericina duga kosa padala joj je preko ramena i niz leđa. Njena siva suknja bila je isečena tik ispod kolena, a dole je imala crne cipelice. „Dakle, Verice… koliko god želim da počnem, moram da kažem da zapravo ne mislim da si loša vrsta. Ocene su ti dobre, kosa ti je lepo začešljana. Zapravo mislim da si ti si dobra devojka koja je slučajno dospela u nesrećnu situaciju. Ipak, kazna je kazna i mora da se sprovede. Ipak, pošto ti je ovo prvi put, otkriću ti malu tajnu.“
Verica je radoznalo podigla pogled. „Da li si znala da će štap boleti manje ako se guza prethodno zagreje?“
„Ne gospođo, nisam znala.”
„Mislim, nemoj me pogrešno shvatiti, i dalje će peckati… ali će biti lakše. Da li bi želela da to uradim za tebe?” Marino je disanje postajalo plitko dok je govorila.
„Ja… da, molim vas.” 
Mara je oštro zastenjala kada je osetila da joj pička postaje sve vlažnija. „Dobra devojka.. ajde, nagni se preko stola.“ Pritisnula je ruku u leđa devojke da je ohrabri, a Verica je ispružila ruke napred i polako se spustila na sto ispred. „To je to”, promucala je Mara. Verica je osetila kako joj se suknja podiže i uredno stavlja na leđa, bližila se kazna neizbežna.
Čudno, Verica je ovo smatrala prilično prijatnim i opuštajućim. Nakon nekoliko trenutaka, ipak je osetila kako se ruka podiže, a zatim spušta, isprva tiho, ali brzo povećavajući i brzinu. Odmereno šamaranje se nastavilo sve dok nije bilo opuštajuće. Zvuk pljuskanja je odjeknuo sa zidova kancelarije.
Mlada pička joj je ovlažila.
Kako se vrelina u njenoj koži povećavala, Verica se sve više uzbuđivala. Kao da se vrelina u njenom dupetu širila na njenu mladu picu. A sa svoje strane, gospođa Mara nije mogla da ne primeti malu, ali očiglednu vlažnu mrlju koja je počela da se formira na tkanini između devojčinih nogu. Nasmejala se u sebi dok je zadala još nekoliko šamara, a zatim se povukla da se divi devojčinim blistavim guzovima.
Sačekala je nekoliko sekundi, tek toliko da Verica pomisli da je gotovo, a zatim je ponovo istupila. Sada je pojačala jačinu udaraca i ubrzo se Verica izvijala na stolu. „Miruj devojko“, zalajala je. „Ako misliš da ovo boli, samo sačekaj kad osetiš štap! To je prava kazna mlada damo!” Verica se svim silama trudila da ostane mirna, ali Marin dlan polako je pretvarao devojčine guzove u crveno-ružičastu u površinu.
„Tako, to će biti dovoljno…”, rekla je Mara, potpisavši brutalni šamar po desnom guzu devojke. Otrgla je štap sa stola i stala iza nje, diveći se guzi obloj i dugim vitkim nogama. Uperila je vrh štapa između devojčinih nogu i lupkala njime s jedne na drugu stranu u unutrašnje strane butina. „Razmakni noge”, naredila je.
Verica je pomerala stopala u stranu, omogućavajući dobar pogled na njenu pičkicu u gaćicama. Vlažna mrlja je sada postajala sve veća. „Mislim da moramo da sklonimo ove gaćice sa puta“, rekla je Mara. Tek što je progovorila, Verica je osetila da joj se gaćice vuku i vazduh kruži oko njenog toplog dupeta i otkrivene pice. To ju je samo dodatno ovlažilo. Okrenula je glavu ka stolu, stideći se i moleći se da Direktorka to ne primeti da kazna ne bi bila stroža.
„Sada Verice, mislim da bi trebalo da brojiš svaki udarac umesto mene. Ne bi želela da se zabrojim i da moram da počnem iznova, zar ne?”
Verica se napela, čekajući da dođe prvi udarac, ali gospođa Mara je čekala, i čekala, dok nije videla kako se mišići opuštaju. A zatim je snažno spustila štap. Verica je glasno vrisnula kada joj se na guzi pojavila prva goruća crvena pruga. Suze su joj ispunile oči dok je zatezala zadnjicu i čekala sledeći udar.
„Ne čujem da brojiš! Nema veze, počećemo ponovo.”
„Ne, molim vas!” molila je Verica.
„Šta? Tek smo počeli devojko, ne budi tako patetična.” Ponovo je štap zavitlao kroz vazduh i pukao o guzicu mlade devojke.
„Jedan!”
„Može to malo glasnije.” Opet se štap spustio.
„DVA!” 
„To je to. Dobra devojka.” Gospođa Mara je nastavila da polaže šest tačno postavljenih pruga, skoro savršeno paralelnih. Nakon šest udaraca Verica se borila da joj noge ne pokleknu, nije poznavala takvu bol. Koža joj je bila u plamenu i nije mogla da zamisli da će primiti još dvadeset četiri! Ova kazna je zaista bila brutalna!
Na sreću, starija žena je na ovom mestu zastala i stavila štap na sto ispred devojčice. Zatim je zaobišla sto i otvorila fioku, izvukavši kremu i namazala je na njenu zapaljenu kožu. „Ovo će pomoći“, rekla je, dok je trljala rashladnu supstancu po celoj zategnutoj zadnjici. Gospođa Mara je nanela još kreme i Verica se opustila, uživajući u načinu na koji su se prsti kretali po njenoj koži.
Zadovoljstvo ili kazna – pitala se Verica.
Ubrzo su se Marini prsti spustili niže na vrhove njenih butina, a zatim prema unutra. Dolazila je sve bliže i bliže svojoj krajnjoj meti. Devojka je zadrhtala kad su prsti dotakli spoljne ivice njene vagine. Verica je počela da pravi sitne pokrete, želeći da joj prsti krenu na pičku. Ali Mara je bila previše pametna za nju i držala je prste van domašaja.
„Sada Verice, slušaj me… Znam da te boli, ali moram da završim, kazna mora da se ispuni.“ Mara je ponovo podigla svoj štap. „Osim ako… želiš nešto drugo da uradim?” Verica se ukočila. Znala je šta želi, ali nikako nije mogla to da traži, bila je previše posramljena i zbunjena. „Ili ipak želiš da te jebeno šibam?“
„Ne, ne želim više… molim vas.”
„Molim vas ŠTA?”
„Molim vas, nemojte me više udarati štapom.“
Mara je ponovo stavila ruku na devojčino dupe i nežno joj masirala kožu. „Da li želiš da te ‘dodirnem’ Verice? Da li to želiš?” Verica je polako klimnula, a vilica joj se tresla. „Pitaj me onda, zamoli me da te dodirnem.“
„Molim vas… dodirnite me gospođo.”
„Gde želiš da te dodirnem Verice?”
„…”
„Hoćeš da te dodirnem između tvojih nogu, je li to?“
„Da gospođo..”
„Uhhhh to što tražiš od mene je veoma nevaljalo, zar ne Verice?”
„D-da gospođo“, promucala je devojka.
„Mislila sam da si dobra devojka, ali izgleda da sam pogrešila. U stvari, ti si veoma nestašna devojka, zar ne?” Kleknula je iza devojke; stavila je ruke na guzove i nežno ih razdvojila, otkrivajući mokri ružičasti mali šupak. „Lepa.. jebeno mlada i lepa“, prošaputala je starija žena. Glava joj se približila i udahnula je miris devojke.
„Ohh Bože”, uzdahnula je Verica ne znajući da li je ovo i dalje kazna ili nešto drugo.
Mara je palčevima razdvojila Vericine klizave, mokre usne, dozvoljavajući da nekoliko kapi soka iscuri iz nje i niz unutrašnje strane njenih butina. Mara je odolela ogromnom iskušenju da ih poliže; nij ežlela da žuri. „Veoma si mokra Verice. Tvoja vaginica je totalno vrela i sluzava. Nadam se da ti ovakvo ponašanje neće preći u naviku.“
„Ne gospođo.”
U tom trenutku su se otvorila vrata kancelarije i ušla je muška figura. Verica ga nije čula dok se vrata nisu zatvorila, a onda je pokušala da ustane i da sredi svoju odeću.
KRAJ 1. Dela
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
