Božić kod Majke 1 – Sinovi u poseti
„Ovaj grad se nije ni malo promenio“, reče Goran. Kristijan je skrenuo pogled sa puta i pogledao svog brata, koji je sedeo na suvozačevom sedištu, gledajući kroz prozor u njihov rodni grad. Goran je imao pravo. Vreme nije bilo ljubazno prema njihovom gradiću. Predgrađe grada su još uvek bile uglavnom vlažne industrijske pustoi. Centar grada prepun prljavih grafita polako je propadao.
Kuća u kojoj su obojica odrasla ležala je između dva ekstrema, u uskom pojasu uglavnom napuštenih prigradskih stanova. Dok su se vozili ka centru grada, počeo je Kristijan da prepoznaje ulice koje je istraživao kao dete, igralište na kojem je uganuo zglob. Ali iako je njegov rodni grad bio u izumiranju, Kristijan se osećao dobro što je ponovo kod kuće.
„Možda je to samo zbog novogodišnjih praznika“, rekao je Kristijan. Bilo je Badnje veče, a putevi su bili klizavi od snega i leda. Većina preduzeća pored kojih su prošli bila su zatvorena; nekoliko njih zatvoreno zauvek.
„Ma jok“, rekao je Goran. „Totalni raspad buraz, veruj mi.“
Od njih dvojice, on je uvek bio ciničniji, buntovniji i smeliji. U godinama otkako su završili srednju školu, Kristijan je krenuo stabilnim putem, stekavši diplomu inženjera i posao u kancelariji u drugom delu zemlje, dok se Goran preselio u prestonicu i osnovao rok/pop bend. Goranove ruke i zglobovi su puzali skupim tetovažama.
Kristijan je imao jednu vezu tokom čitavog fakulteta koja se loše završila, dok je Goranov niz veza za jednu noć bio dugačak kilometrima, svaka ekstremnija i perverznija od prethodne. Goran je uživao da priča o svojim osvajanjima do detalja, iako je znao da brata to čini neprijatno. Ukratko, bili su različiti koliko su braća mogla biti, ali su uvek ostali bliski uprkos razlikama.
„Mama je odavno trebala da se odseli odavde. Ceo grad je na samrtnim mukama.“
„Gde bi mogla da ode?“ – upitao je Kristijan.
Njihov otac je nestao kada su obojica dečaka imala petnaest godina, ostavljajući za sobom samo garažu punu smeća i brdo dugova. Njihova majka, Dona, radila je kao menadžer u supermarketu, a njen prihod jedva je pokrivao račune, a kamoli da je mogla lagodnije da živi.
„Ma nemam pojma“, rekao je Goran, paleći cigaretu. „Planiram da se uključim i da se pobrinem za nju.“
Kristijan je podigao obrve. „O kakvim planovima pričaš?“
„Prerano je govoriti o tome“, rekao je Goran. „Ali kada naš novi album izaće, doći će i novac. Dovoljno novca da se mama izvuče iz dugova, i možda je izvučem iz ovog ćorsokaka.“
„Kontam“, rekao je Kristijan.
Imao je svoje sumnje. Goran je bio prilično poznat po tome da ulazi u projekte bez razmišljanja o posledicama. Posebno je bio poznat po formiranju planova za koje se činilo da nisu imali jasan cilj. Njegovo srce je bilo na pravom mestu, ali je, po Kristijanovom mišljenju, bio previše impulsivan. To je bila osobina na koju se obično mrštio, ali mu je povremeno i zavidio na tome.
„Nadam se da si u pravu“, rekao je Kristijan. „Mama zaslužuje da bude srećna.“
„Apsolutno“, rekao je Goran, ton mu je bio udaljen dok je gledao kroz prozor.
**
Kuća je delovala čak i manja nego što se sećao, svega nekoliko ulica van samog centra. Svetlo na tremu je svetlelo prigušeno žutom bojom dok su porkirali auto. Braća su pokupila prtljag i poklone i odšuljali se do ulaznih vrata. Obe ruke pune torba, Kristijan je posegnuo da pozvoni na vrata. Pre nego što je stigao da pritisne dugme, vrata su se otvorila.
„Moji momci!“ rekla je Dona, zagrlila ih i pozvala da uđu.
Braća su ušla i odložila svoje stvari u uski hodnik. Dok je skidao sneg sa svojih čizama, Kristijan je pogledao svoju majku. Za razliku od grad akoji je propadao, vreme je bilo ljubazno prema njoj. Oduvek je bila zgodna, sa punim bokovima, velikim grudima i glatkom, preplanulom kožom, ali njena najbolja osobina verovatno su bile pune usne, koje su još uvek bile tako crvene i bujne kao što ih se sećao. 
Kristijan se oduvek osećao pomalo čudno misleći o svojoj majci u takvim terminima, ali čak i tokom srednje škole i faksa, dovoljno je često čuo „mama ti je zgodna“ od svojih prijatelja, da je konačno to i sam priznao. Nosila je pripijene farmerke i crveni džemper sa niskim izrezom koji je pokazivao priličnu količinu dekoltea.
„Zdravo mama“, rekao je. Dona se primakla i poljubila ga u usne, navika koju nikada nije prekinula bez obzira koliko su odrasli. Većina majki se zadovoljila slatkim poljupčićem po obrazu. Ne Dona, ona je bila prisnija. „Promenila si frizuru“, rekao je Kristijan, ispruživši ruku da dodirne njene kovrdžave smeđe pramenove. Nekada duga i ravna do struka, kosa joj je sada bila kraća i padala joj je tik preko ramena. „Lepo izgleda.“
„Jao, uvek si bio mamin laskavac“, rekla je Dona sa blistavim osmehom.
„Ćao kevo“, rekao je Goran i naneo joj poljubac u obraz. Pritisnula se uz njega sa jednakom snagom, dajući mu potom veliki poljubac u usne.
„Kad smo već kod frizura, vidim da nekome treba šišanje“, rekla je, čupajući Goranovu čupavu kosu. Malo se izmigoljio i osmehnuo.
„Znaš mene, moram da sačuvam svoj imidž lošeg dečka“, rekao je pomalo egoistički.
„Znam znam… moj zloća Gogi“, rekla je Dona i pomazila mu obraz. „Uvek ćeš biti moj loš dečko.“
***
Nikada ne odstupajući od svog majčinskog instinkta, Dona im je naredila da skinu čizme i kapute i stave prtljag u sobe. Kuća, iako mala, imala je tri spavaće sobe, a dve su im bile veoma poznate jer su u njima odrasli. Kristijan se vratio u svoju staru sobu i pronašao stare postere i dalje na zidu, knjige i dalje na polici, a krevet je bio namešten. Kao da nikada nije otišao.
Nakon što su odložili svoje stvari, Kristijan i Goran su se pojavili sa poklonima koje su smestili ispod oskudne plastične jelke koju je njihova majka postavila u dnevnoj sobi. Mala gomila poklona već je ležala ispod drveta, a etikete su pokazivale njihova imena ispisana preciznim slovima njihove majke.
„Nešto fino miriše“, rekao je Goran kad je ušao u kuhinju gde je Dona spremala večeru.
„Rekla sam vam da ću vam prirediti lepu božićnu večeru“, rekla je, otpivši gutljaj vina dok je stajala pored šporeta.
Kristijan se osmehnuo poznatom sećanju. Kad god je kuvala, mama je uvek imala pri ruci čašu vina. Goran je ušao iza Done i zagrlio je odostraga, obuhvativši je obema rukama oko stomaka i čvrsto stežući. Dona je ispustila zadovoljan uzdah i posegnula unazad da mu dodirne kosu. U pozadini svog uma, Kristijan je pomislio da su se njih dvoje možda predugo zadržali u zagrljaju, ali je brzo odagnao takve misli.
„Dragi moj.. Šta sam uradila da zaslužim svu ovu naklonost?“
„Mnogo si mi nedostajala mama.“ Poljubio ju je u obraz.
„Pa izgleda da je jasno ko će dobiti najveću porciju krompir salate za večeru“, rekla je Dona.
„Čuješ li to Kristijane? Moraćeš da pojačaš igru.“
„Izgleda da ću morati“, rekao je Kristijan. „Imaš li još tog vina? Mislim, sada kada smo dovoljno odrasli ne moramo da se krijemo i da ga krademo.“
Mama se smejala. „U ostavi sine. Izvadi flašu… ili dve. Da proslavimo.“
***
Badnja večera je zaista bila veličanstvena; dimljeni šaran, krompir salata i marinada, kolač od brusnice i naravno mnogo zapečenog pasulja koji je Dona pravila božanstveno. Kristijan nije jeo tako dobro otkako je započeo svoj posao. Zapravo, nije tako dobro jeo od kada je zadnji put bio kod kuće. Dona je sa zadovoljstvom posmatrala kako njeni sinovi ručkaju i pijuckaju vino.
„Moji gladni dečaci“, rekla je umiljato. „Skoro da sam zaboravila kako je to imati muškarce oko kuće kojima treba energija i koji pojedu svu hranu.“
„Da li izlaziš mama? Jesi počela malo da se družiš sa drugima.“ – upita Kristijan, vrteći krompir viljuškom.
„Jesam, pomalo. Čak sam otvorila nalog na jednom od onih sajtova za upoznavanje. Ali većina tih muškaraca su takvi jezivci. Ne biste verovali sa kakvim sam sve tipovima morala da se nosim.“ Iskapila je svoju čašu vina i pružila je Kristijanu. „Da li bi je napunio dragi?“
Dok joj je Kristijan sipao vino u čašu, Goran je stavio svoju ruku na maminu. „Ne brini“, rekao je sa osmehom. „Doći će onaj pravi i zanimljivi. A do tada, ako ti neki od tih drkadžija bude pravio probleme, samo me zovni i ima da ga vratim na fabrička podešavanja.“
Nasmejala se i dodirnula mu obraz. „Hvala Bogu što sam odgajila dva divna dečaka. Vi ste, za razliku od vašeg oca…“ Podigla je čašu i ponovo popila. „Ne bi trebalo da ga ružim na ovaj predivan praznik.“
„U redu je mama“, rekao je Kristijan. „Volimo te bez obzira na sve. To je najvažnije“ Nasmejala se i posegnula da dotakne i njegov obraz. „Pogledajte ovu lepotu. Zašto bih ikada poželela da nađem novog muža kada imam svoja dva prelepa momka?“
**
Posle večere, zajedno su se pozabavili sudovima uz osmeh i ćaskanje. Dona je zgrabila novu flašu vina, a braća su ponela čaše. Svo troje su se preselila u dnevnu sobu da razmotaju poklone. Kristijan i Goran su seli na suprotne krajeve kožnog kauča, baš kao što su radili kao deca. Poklone su kao deca uvek otvarali za novu godinu, ali pošto nisu mogli da dođu kod mame pre Badnje večeri, pomerili su poklone za to veče.
„Samo trenutak“, rekla je Dona pre nego što je sela. Pustila je neku laganu muziku. Trebalo je nekoliko taktova pre nego što je Kristijan shvatio da je to poslednji album koji je Goranov bend objavio. „Slušam ovo svaki dan“, rekla je Dona sa osmehom i sela na kauč. Njeni pokreti su postali manje artikulisani, a njen govor je bio isprekidan povremenim pauzama – drugim rečima, bila je malo pripita. 
Ali Kristijan je znao navike svoje majke, i znao je da je pred njom dug put pre nego što se zaista napije. „I svaki dan sve više shvatam koliko je moj sin neverovatno talentovan.“
Goran se nasmejao. „Hvala mama. To je stvarno kul.“
Podelili su poklone i počeli da odmotavaju. Dona je bila praktična žena, pa su braća dobila uobičajenu paletu: čarape, džempere, bokserice i po neki dinar. Goran je svojoj majci poklonio moderan muzički sistem, dok joj je Kristijan poklonio novi mobilni telefon jer joj je stari bio praktično neupotrebljiv.
„Niste trebali ovoliko da se trošite. Žao mi je što nije bilo više za vas, ali novca je tako malo…“
„Ne brini za to mama“, rekao je Kristijan. „Pokloni zapravo nisu bitni. Samo je bitno što možemo svi biti zajedno.“
„Mnogo ste mi nedostajali. Ponekad je teško biti ovde sam sve vreme. Zauzeta sam poslom, imam svoju ekipu u biblioteci gde se ponekad okupimo, ali lagala bih da kažem da nisam usamljena.“
Kristijan je čuo zastoj u njenom glasu, spustila je čašu za vino i duboko udahnula. „Ne plači mama“, rekao je Goran i privukao je u čvrst zagrljaj. Obojica su viši i širi od nje, pa je ona nestala u njegovom zagrljaju dok ju je čvrsto držao. „Sad smo ovde.“
„Da, ali moraćete ponovo da odete za nekoliko dana“, rekla je tonom koji je zračio tugu. „Već mi nedostajete jer znam da ćete morati da odete.“
„Četiri dana ćemo biti sa tobom“, rekao je Kristijan.
Okrenula se prema njemu, njen osmeh je bio tužan. „Izvinite“, rekla je, brišući oči. „Vaša jadna matora majka postaje previše emotivna i pravi mali namćor.“
„Matora?“ – uzviknuo je Goran. „Koji kurac mama? Ti si prelepa mlada žena.“
Malo je pocrvenela i dodirnula mu obraz. „Uvek si bio rđav na jeziku. Ehh… šta bih dala da mogu da upoznam čoveka poput divnih muškaraca u koje su moja dva dečaka odrasla. Možda bih tada mogla i još jednom da nešto kresnem hahaha….“
„Opaaa… koliko si ti vina popila pre nego smo došli?“ – pitao je Kristijan, nervozno se smejući. „To je bilo previše informacija.“ Pogledao je u Gorana da vidi da li njegov brat deli njegovu nelagodu, ali je otkrio da Goran intenzivno bulji u Donu.
„Zar je toliko prošlo mama?“
Dona se smejala. „Ohh dušo, prošlo je mnogo vremena… zapravo… otkako je vaš otac otišao, ja…“
Kristijan se trgnuo a Goranove oči su se izbuljile. „Šta to pričaš pobogu? Tata je ptišao… prošlo je… skoro deset godina?“ upitao je u neverici.
„Pa nije baš da smo se jebali ni tih poslednjih meseci…“, reče Dona. Činilo se da je odjednom shvatila šta govori i nagnula se napred da sebi natoči čašu vina. „U redu, malo sam preterala… khm.. ne slušajte me. Sinovi ne trebaju da znaju ovakve stvari o svojoj mami. Dovoljno je samo da ste ovde.“ Uzela je još jedno piće i ustala, malo se kolebajući. „Hoćete li me izviniti na minut? Odmah se vraćam.“
„Naravno, naravno“, rekao je Kristijan.
Dok je njihova majka izlazila iz dnevne sobe, bio je prilično siguran da je čuo šmrcanje i prigušeni jecaj. Dva brata su sedela na kauču u tišini, slušajući kako se njeni koraci udaljavaju, a zatim se vrata kupatila zatvaraju.
„Koji…. Kurac!“ – rekao je Goran najzad. „Mislim, znao sam da ne izlazi mnogo i tako to, ali… pobogu. Deset jebenih godina? To je pakleno dug suv period.“
„O da“, rekao je Kristijan, nesiguran kuda njegov brat ide sa ovim. „Voleo bih da možemo nešto da uradimo.“
Goran je ponovo dobio onaj opaki izraz lica, a zatim zapalio cigaretu. „Postoji nešto što bismo mogli da uradimo“, rekao je.
„Šta?“
Goran je protrljao bradu i sumnjičavo pogledao u brata. „Ma zaboravi. Nema veze“, rekao je. „Ne bi ti se svidela ta ideja.“
„Uradio bih sve da učinim mamu srećnom… ali, ne znam kako u ovoj situaciji.“ Kristijan je slegnuo ramenima.
Goran je povukao dim cigarete. „Kada se mama vrati, ili sledi moje korake ili mi se skloni sa puta. Pošteno?“
„Gorane, o čemu pričaš?“
Goran je samo odmahnuo glavom. „Samo zapamti šta sam ti rekao.“
Kraj 1. dela
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
