Gošća sa Mladine Strane
Nikada nisam voleo svadbe, naročito one rođačke. Tada tetke i strine i sva ona mnogobrojna rodbina prilaze i štipkaju obraze i benave se kao da sam još uvek osnovac. – Vidi ga molim te, kao šećer, da ga pojedeš. Koliki si porastao. Ma da te još jednom ljubnem…
Već sam se naježio i dok ovo pišem. Grozno. Da nema one dobre klope i namontirane ženskadije, isfolirao bi neku boljku svaki put, samo da ne moram da idem. A i šta drugo da radi srednjoškolac, i to onaj napaljeni (24 sata) nego da snima situaciju na podijumu za igru. A kad još priđe neko kolo (i to ono brzo), oči da ispadnu. Neki put mislim da su kolca i pravljena da neka bujna seka poskakuje za nekog ustreptalog junošu. Kladim se da bar polovina muškog sveta na svadbi, ili bar oni trezni, gledaju taj prenos uživo, a ne mladu ili (daleko bilo) mladoženju.
Tako je bilo i prošle jeseni. Odosmo čak u Novi Sad. Neki rođak koga za koga i nisam siguran kako izgleda se ženio. Moj ćale kao po dobrom starom običaju, nema šanse da zaobiđe neki takav događaj, a naravno obaveza je da se potrpa i cela porodica. Hajde sestra je još mala, što nju vode, to mogu i da razumem. Ali što mene? Nije vredelo moje moljakanje, ubedio me jednostavno. – Ako ne kreneš, neceš ići sa društvom na more letos!
Matori je genije kada treba nekog da natera na nešto. I naravno pretrpeo sam kanonadu štipanja, ljubljenja i svega ostalog. Svog me ulipali, k’o da sam se ja ženio. Strašno. Među svim onim pijanim veselim ljudima, zapade mi oko na jednu malenu crnku. Sedela je među mladinim zvanicama, sa nekim matorcima, verovatno ćale i keva. Prava mala bombica. Nije bila viša od 160, ali skladnijeg bića na svadbi nije bilo. Buljio sam k’o sovuljaga u nju.
Nisam popio niti jedno pivo, a napio sam se samo od gledanja. Morao sam bliže da je osmotrim. Neki ljudi odmah preko puta nje ustadoše da igraju, pa se ja spretno prebacih na njihovo mesto. Malo se iznenadi kad sedoh naspram nje, ali već sledećeg trenutka se nasmeja. Kakav je samo to bio osmeh! Znate one ljude za reklame za neku zubnu pastu. Takve zubiće je imala. Moraš da zažmiriš od njihove beline. 
Pokušavala je nešto da mi kaže, ali nije išlo. Neki teški narodnjak se bečio sa zvučnika, a pošto je svadba već odmicala, „oštećenje” bubnjica je bilo u završnoj fazi. I tada uradi nešto što i dan danas sanjam. Malo ustade, previ se preko stola da mi se približi. Kakve su to grudi. Stegnute u neki crni korset, samo što ne poiskakaše. Da sam dete sisao bih do 18-e. – Ko si ti? Pitala je i na moju veliku žalost, vratila se nazad.
Naravno ni ja nisam mogao da joj odgovorim, zbog onog istog „narodnjačkog” problema. Samo sam slegao ramenima, pokazujući na zvučnik u blizini. Pokušah da iskoristim situaciju pa joj mahnuh rukom ka izlazu, pitajući je da mi se pridruži. Klimnu glavom i na moje zaprepaštenje, jedva ustade. Bila je poprilično pijana. Malena se pridržavala za sve na šta je mogla. Na kraju me pozva da joj pomognem. Uhvatih je pod ruku i lagano izvedoh napolje. Čim izađosmo, počeh da zevam, da bar malo „razradim” uši. Zujanje postade podnošljivije.
Ona me pogleda, malo treznije, valjda je onaj vazduh otrezni. Kud sad da te vodim, napolju samo parkirani automobili i ništa više?? Na kraju nisam imao kud. Krenuh među parkirana kola i proveravah da li imaju neka otključana. Naravno k’o za inat, nađoh jednog juga. Vlasnik i nije imao razloga da ga zaključava, ko bi ga i ukrao. Odmah je smestih na zadnje sedište. – Vau, kako ti je dobar ovaj auto! Ne da je bila pijana, nego se uletvila do kraja. Verovatno sam joj i ja izgledao k’o Bred Pit. A da se ja pitam, onog bolesnika što je konstruisao juga, treba komišijski pretući na sred Terazija.
Polomih se nameštajući se pored nje. Zatvorih vrata i nastade mrak. Ko bi rekao, ono svetlo u jugiću još radi! – ‘Ej, gde si nestao, sad ne mogu da te vidim. – Pa to i jeste cilj, ovde i treba da bude mračno. Nećeš valjda da svi gledaju šta to radimo? – A šta mi to radimo? – Sve ono što hoćeš. Malecka je polako dolazila sebi. – Ti si se baš žestoko napila. Jesu li ti ono matorci pored tebe? – Jesu, a što pitaš? – Oni se ne bune zbog toga? – Šta imaju i da se bune kad nemaju pojma. Celo veče pijem bambus i đus-vodku. Oni gledaju u gornji kraj, a ja dolivam.
Kad bi se nasmejala, osvetljavala bi celog jugića onim svojim belim zubima. – Hajde reci mi opet, šta mi to ovde radimo?
Umesto da joj odgovorim, privukoh je snažno i poljubih. Na moje iznenađenje, ne da se nije bunila, već navali lavovski na mene. Vodila je igru. Grickala mi je usne, a prstima prolazila kroz kosu. Bombica, prava bombica. Dugo me je ljubila.
Puštao sam rukama na volju. Šarao sam svuda po tom čvrstom telu. – Nestaško! – Samo bi kratko procedila i nastavljala.
Nije joj dugo trebalo da pronađe moju nabreklinu. Kad me je dotakla, onako preko pantalona, kao da me pecnula struja. Rukom ga je pritiskala, dok na kraju nije otkopčala šlic. Izvukla ga napolje i vrlo nežno povlačila. Imala je male šake. Osećao sam da je jedva uspevala da ga obuhvati. Odjednom se sklupča u ugao i skliznu nadole. Polako ga liska sa donje strane, a potom prevlači od korena do vrha. Naposletku ga usisa unutra do kraja. Majstorski je to radila, i to na tako ograničenom prostoru.
Svukao sam pantalone, da i njoj i meni bude lakše. Ali čim sam to uradio, prestade, i prekorači me. Sedela mi je u krilu i zverski ljubila. Bila je toliko malena, da se komotno namestila na mene. Osećao sam joj ribicu preko gaćica. Kako sam samo hteo da uđem unutra! Osetila je i ona to, ali nije se skidala. Samo se malo podigla i pomerila gaćice u stranu. Ušao sam lako. Bila je vlažna kao gejzir. Sela je na njega do kraja, a potom je ritmično počela da se diže i spušta.
Onaj jadni primerak srpske automobilske industrije je škripao k’o da ga fap gazi. U trenutku sam pomislio da će svakog momenta neko naići da vidi o čemu se radi. Zapravo nije me više bilo briga za bilo šta. Imao sam je. Stenjala je i pritom govorila nerazumljivo neke glasove. Uspevao sam da razaznam samo par reči…: „Jače… tvrd je…” Ubrzavala je ritam ječeći sve jače. Polomiće i mene i ovo jadno kartonsko sedište! Nabijala se jako, menjajući ugao. Prodirao sam čas pravo, čas odozdo. Stezala je picu i već sam bio blizu da se prospem.
Ubrzala je i najednom se ukočila i jako me zagrlila. Ispustila je jedno dugačko: „Mmmmmmm”. Osetila je da nisam došao do kraja, i već sledećeg momenta, njene usne su zamenile njenu mačkicu. Sisala me je do besvesti, samo par trenutaka i završio sam. – Nevaljalče! – Procedila je kroz smešak.
Privila se uz mene, pritom proveravajući moju kitu. – Je li i ovo ovoliko zbog Černobila? – Naravno, tu su se desile najveće promene. – Neka korist i od Černobila. Ostali smo tako neko vreme. Ćuteći. Bombica je lagano dolazila sebi. Kad bi me i nešto pitala, pričala je razgovetnije i smislenije. Napolsetku predloži da se vratimo. Nekako navukoh pantalone, mada ni sam nisam siguran kako, i izađosmo napolje.
Svadba je već bila na zalasku. Neki su se već „pakovali” da krenu kući. Među svima njima primetih i mog matorog kako nervozno šetka kraj našeg automobila. – Gde si ti klipane do sada? Hoćeš da prenoćimo ovde? – Ćale je bio besan k’o ris. Oči su mu bile crvene, ili od besa ili od pića, nema veze, svejedno sam nadrljao. – Oprostite, ja sam kriva, izgubili smo pojam o vremenu. Vaš sin je tako zanimljiv, tako pametan, pa smo imali isuviše tema za razgovor.
Malena se pozdravi sa potpuno izgubljenim matorim i odšeta, sada potpuno trezno, nazad u galamu i muziku. Keva i sestra su se već smestile u auto, a ćale me je gledao dugo, ni sam nije znao šta da radi. Napokon mi priđe i šapnu mi: – Je li sine, šta si ti radio sa onom lepoticom? – Ništa ćale, bacili smo partiju tablića. Samo mi je lupio čvrgu, i pogledao ispod oka.
U povratku sam dremao na prednjem sedištu, i smeškao se u mraku kad bih se setio kako je ovo bila dobra svadba. A onda me ćale upita: – Je li, kako se zove ona tvoja „drugarica”? Stadoh na trenutak… – Ćale, stvarno nemam pojma!
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
