Orlovi Rano Lete
Trenirao sam boks.Bio sam veliki talenat.Kao maturant sam imao borbe iza sebe.Možda sam mogao otići u neki
prvoligaški klub.Sukobio sam se sa trenerom.Izbačen iz kluba.I zauvek iz boksa.A sve zbog Nele.Devojka mojih godina.
Trenirala je karate.U istoj hali gde i mi bokseri.Upoznali smo se,pričali.Dopala mi se…jako.Prvi sam dolazio na trening.
Trener me jednog dana upita da li mi se Nela sviđa?Nisam odgovorio.Kao vidi me da sa njom stalno pričam.Opet nisam
odgovorio.A bojao se da mu ne pokvarim planove.Oženjeni podlac je bio u šemi sa njom.Jebavao je u njegovom žutom
mercedesu.On se njoj dopao.Dvadesetak godina stariji,trener je bio jako privlačan čovek.Mene je otkačila.A i interes.
Preko njega je verovatno otišla u neki klub u Beograd.Studirala je još uz to.Ne znam više šta je s njom dalje bilo.
Pa i sad sam dobar.Sto kilograma,a ni gram sala.Uvek sam u pokretu,nešto radim. Tata je snažan čovek,radnik.Ja sam
radničko dete.A evo mart je i sprema se rat.Hteo sam da smuvam Bilju.Devojka kratke kose,visoka,mršava.Ali odličnih
sisa.Odbila me glat.Rekao sam joj da ima pičke i bez njene.Više za sebe.Nije ona marila za to.Sponzoruša pokvarena,
samo gleda neke lokalne fudbalere.Lova.Otišao sam u jedan kafić.Parkirao sam stojadina pored jednog crnog džipa.
Ušao sam, a nisam imao cilj nikakav.Razočaran i razbijen.Beli,lokalni siledžija je maltretirao nekog mladića.Udarao bi ga
s vremena na vreme,a pet njegovih majmuna su sedeli i smejali se.Mladić je nekako uspeo da pobegne napolje.E u pičku
materinu gde sam i ja došao.Krenuo sam kući,dosta mi je za danas bilo svega.Beli je sin nekog “velikog” lokalnog komuniste
za svoju guzicu.Jedan od onih što su nam prdeli bajke.A navlačili sebi blago bez pardona.Kuća na tri sprata.Sva u mermeru.
Poljoprivredne mašine pa auta.Beli je uveče oko ponoći vozio svoja luksuzna ukradena auta strahovitom brzinom.I motore isto.
Uz jezivu škripu guma.Prolazio bi kroz crveno.Iživljavanje na nivou.Tako je valjda Marks rekao.Tukao je ljude.A policija nije
smela ništa da preduzme.Banda je to, a ćale mu je visoki funkcioner u opštini, pa bogami i u SPS.Beli preko sto kila ima.Stomačina.
Vratina debela.Skoro obrijane glave.Skupocena kajla.Uvek u crnom.To je valjda nova komunistička farba.Izdali su oni i Boga i
državu i radničku klasu.Takva faca,kako je samo stvorena takva.Zadriglo đubre.Krenuo sam da izađem.Rekao mi je kao: što
sam parkirao krš pored njegova džipa?Tako nešto, i kako sam se usudio.Sedam strahovitih udaraca u njegovu glavu.
Tučem levom kao i desnom.Na podu se u krvi valjala zadrigla, osiona, komunistička svinja.Krv je lila iz nozdrva i razbijenih usana.
Skičao je dole.Pošao sam na njegove majmune.Spreman na sve.Do poslednje kapi krvi.Ali da vidite te face.Izobličeno nešto.
Kao utvare.Spodobe napuštaju kafić.Gledaju me izobličenih faca neljudskih.
Dvadesettrećeg marta dolazi mi pukovnik Orlović.Komandant mog diviziona.I meni veliki prijatelj.Došao je po mene.Kaže napašće
nas NATO sto posto.Mi ćemo se okupiti ,ukopati i pripremiti.Vojska još ništa ne naređuje.Trebalo je već svi da zauzmemo položaje.
Sve sam bio već spremio.Samo sam uniformu obukao.Odlazimo do vojnog džipa.Pozdravljam se sa ocem i majkom.Maloletna
sestrica gorko je plakala.Tako će pokupiti nas koji živimo daleko.Ostali njegovi “Orlovi” će brzo doći.Sedamo u vozilo i krećemo.
Ni dvadeset metara nismo prešli, a vidim dva policajca idu mojoj kući.Bili su i juče ali ja nisam bio prisutan.Hoće da me hapse.
Zbog one tuče.Debil je ispričao tati za batine.Pukovnik zna sve.Zaustavlja se džip.Pukovnik izlazi i staje pred policiju.U ruci mu Kalašnjikov.
Ova dvojica ga pozdraviše.Na levo krug i podvijena repa odžuriše odakle su došli.Vraća se pukovnik i vozač kreće vozilo.”Aaa…..more!”
Samo to reče pukovnik.Mi odosmo na neveseo put.
Drugi dan rata,tačnije približavala se ponoć.Mi na položajima, spremni.Pukovnik je osetio nešto.Da će ovde biti nečega.I počinje
bitka.Haos.Zuka aviona.Grmljavina topova.”Naš je,naš je!”Neko viče.” Ne pucaj!!!”.Viče pukovnik Orlović.Koščata ljudina ogromnih
crnih brkova.I zaista naš MIG 29.Zapao u nevolju i leti 50 metara iznad zemlje.Svaka čast momku koji poznade našeg lovca.
A onda pukovnik skače za nišansko mesto prage.Sad kada vraćam film to izgleda isprekidano.Kao kada gledaš film sa
pokvarene trake koja prekida i stalno seče.Kakofonija zvukova.Vika,grmljavina aviona,pucanje topova.Veličanstveno u negativnom
smislu.Puca naša praga.Urlik vojske i pukovnika.” Pooogodak!!!”.Moćni F 16 je poljubio našu oranicu.Haos.Veselje.Delirijum.
Jebasmo ti mater.Čini mi se da mi je to do tada bio najzadovoljniji momenat u životu.NATO-vci posle toga tri dana nisu prošli
ovuda.Nisu se više ni spuštali.Samo iz velike visine i daljine su radili prljavi posao.
A mi smo se okuražili.Razvilo se veliko drugarstvo.Kako nevolja zbliži ljude.Svi smo kao jedan.Svi za jednog,a jedan za sve.
Među nama ima i Mađara i Hrvata.Ma nema veze,jaki smo kao stena.Prava braća.A tek koje šale,vicevi anegdote.Samo na zlo
da ne misliš.Neki momci upoznaše devojke.Cure iz učmalih malih gradića i sela.One su bile željne novih lica.Naši momci
su lepi .I došlo je do ljubavnih avantura.Novi materijal za smeh,šalu i razdraganost.E da nas je video,a šteta što nije.Baš da
je sve to video.Imbecilni psihopata, general Klark bi se kao ovan zaleteo i u prvi zid udario glavom.
Ima priča o dvojici vojnika.Znam ih.Nisu iz moje jedinice.Ali treba videti i poznavati te face da bi ovo bilo nekom smešno.
Faca i jedan i drugi.Ovaj jedan, zgodan momak je našao jednu devojku.Curi su dosadili seoski klipani.A ona je od onih devojaka
koje momci iz daleka ako zalutaju u to selo mogu imati.Samo da su lepi i da imaju…golfa!Istu je noć u kolima mogu tucati.
Ove cure su doterane.Čitaju sve modne časopise.Srećnik je onaj koji uspe da kresne ovaj divlji cvetić.Tako je ta devojka
došla ovom našem deliji.On je bio vezista.Pored pruge kojom vozovi više ne idu.Bila je jedna kućica.Tu je bio telefon.Ovaj
vojnik je održavao vezu.Cura je došla.Kako devojke nekako osete dobrog jebača.Neka intuicija.Ona je odmah skinula majicu.
Spustila farmerice pa gaćice i legla ispod njega.Ovaj dasa je bio iskusan.Devojke su ga i u mestu u kojem živi htele.Kad je
cura počela da stenje.Možda je i obdaren bio?On je okrenuo telefon i nazvao svoga prijatelja, malo smotanog Dragana.
Ovaj je bio u školi pored telefona.Digne slušalicu i čuje glas svoga druga.Malo zatim čuje stenjanje neke devojke kao u
nekom porniću.Momci pričaju:” Ovaj ovu dere,a Dragan sluša i ne može da veruje”.Posle dva minuta veza je morala da se prekine.
Momak je nastavio da ševi curu.
Kasno popodne.Sa grupom momaka krećemo na jedan položaj.Izlazimo iz kamiona da bi u bašti kafića popili pivo.Ko zna
može biti poslednje.Sedim i vidim grupu momaka i devojaka.Šetaju.Kao neko… korzo.Mislim se, neki korziraju,a nekima glava u torbi.
Neki mlad momak nas gleda.Vidim grimase lica.On nam se podsmeva.Moji drugovi to ne vide.Tačno vidim da nam se podsmeva.
Mi smo za njega blesani,budale i ne znam šta sve ne.Mi koji se borimo.Visi nam život o koncu.Kalašnjikov mi je na kolenima.
Da li da šinem rafal preko njegovih grudi?Zajebao bih ne samo sebe već i drugove.Nismo smeli ovde da sedimo.Krenuli smo na
zadatak.Momci se penju u kamion.Pitam nekog klinca ko je momak.Kaže neki Miloš.
Kažem da su momci nalazili devojke.Čeznuo sam i ja za tim.Ne znam,situacija nije normalna.Život u pitanju.Ali želiš da živiš.
U jednoj samousluzi u varošici ugledam prelepu kasirku.Mira se zove.Beli mantil,a dekolte.To je bilo nemoguće.Nisu
velike grudi ali fantastične.Savršene.Koža čista.To kao da je kompjuter pravio.Kao nacrtano.I koža lica čista.Oči zelene.Kosa plava.
Spletene dve kike kao ona Pipi.Koristio sam svaku priliku da ovde svratim.Počeli smo i pričati.Morao sam do kraja ići sa njom.
Ali je ona bila nekako hladna, suzdržana.Izašao sam iz radnje.Tužan sam bio mnogo.Ko zna koliko će rat trajati.Šta ćemo sve
doživeti.Na uglu neka prodavnica.Čekale su se valjda cigarete.Bilo je nestašice dosta robe u te ratne dane.Neke žene gura i psuje neki
momak.To je onaj Miloš.Prilazim.Na njegovoj ruci istetovirano: partizan1970.Munjevit udarac.Možda takav u životu nisam zadao.
Klasični nokaut.Momka uz vrisku pokušavaju podići one žene.Otišao sam polako u jedinicu.E i tebi sam jebo kevu partizane.
Završio se rat.”Orlovi” su svi živi i zdravi.Bog je sačuvao ove dobre ljude.Svaka čast rukovodstvu ovog gradića.Na dan vojske,
šesnaestog juna,priredili su nam u školi prijem.Došli su neki rukovodioci,stari borci i oficiri.Naravno i civili grada.Mala
svečanost,a posle bi trebao biti svečani ručak.Prišle su neke devojke i delile nam cveće.Meni je prišla Mira.Strasan poljubac.
Kike je rasplela.Doterala frizuru.Lepa haljina,letnja.Dala mi je poklon.Neke kolonjske vode za posle brijanja.Lepo upakovano.
Odmah sam znao.Devojka me voli kao i ja nju.Moji drugovi su ukopčali odavno.Sada je sve bilo jasno.Beretke su nam letele u vazduh.
Pukovnik Orlović je ukopčao za nas dvoje.Srce mu je zaigralo.Skočio je i poveo kolo.Posle ručka, kada je jenjala svečanost,ja i Mira smo
odšetali da mi pokaže njenu kuću.Uz put mi je rekla da je odmah znala da sam zaljubljen.Od mojih drugova je saznala da sam
izvanredan čovek i drug.Došli smo u njenu kuću i otišli u njenu sobu.Kao i svaka devojačka soba.Posteri po zidu.Ona je
zaključala vrata.Skinuli smo se goli.Ljubili smo se.Ove koščate ruke koje nekad znaju da biju.Ruke su mi mazile njeno lice.
Nežnost.Titrala je toplina ljubavi u vazduhu.Toliko nežnosti nije očekivala.Kucalo je ovo srce samo za nju.Ljubio sam joj njene
prelepe okice,usne.A tek grudi.Strast je uzavrela,kipila.Pali smo na krevet.Strasno ljubljenje nije prestajalo.Grlio sam je kao
malu macu.Preslatki stvor.Stiskao sam i mazio njene savršene sike.Kruna svega je ševa na kraju.Morao sam se vratiti u jedinicu.
Pozdravljaju se ratni drugovi.Svak svojoj kući.Steže mi ruku pukovnik Ostojić.Vratio sam se kući.Niko me nije dirao ali sam od
“patriota” iz SPS,JUL i radikala očekivao stisak ruke.Niko ništa.Para nisam tražio.Krenulo me je i to.Posao.A i ovi su brzo sišli
sa vlasti.Došle su demokratski orijentisani ljudi.Mada su i oni požurili svoje džepove da napune.Sve u svemu,nije loše.Vreme ide.
Promene.Sada vozim američki Neon.Ulazim ja i Mira.To je moja žena.Zna se, pukovnik Orlović je bio kum.Skakuće i na zadnje sedište se
penje Zorica.To je naša dvogodišnja kćer.Sva je na mene.Kosa tršava,a kratka.Crna kao noć.Samo oči zelene na mamu Miru.
I još obrve…na mamu.Idemo u Mirinu varošicu.Da posetomo njene roditelje.Opet u gradić mojih ratnih dana.Moja sestra Jelena se sprema na
sastanak sa prvim momkom.Rekao sam roditeljima da joj to ne brane.Život je kratak i mnoge zamke krije.Samo mora dobro da se pazi.
Dopisujem se na kompu sa mnogim ljudima.Ne samo našim već i iz Zagreba,Ljubljane,Skopja.Pa i sa ljudima iz Moskve,Glazgova,
Montreala.Čak i sa dvojicom amerikanaca.Žao im je zbog rata.Naročito Njujorškom crncu Bredu.On me je nagovorio da uzmem Neona.
Oni su svi obični,mali ljudi ali časni.Mislim svi ljudi sa kojima se dopisujem.Bog neka ih čuva i blagoslovi.Svi su oni jako zaljubljeni u boks.
Oni koji rat prežive su pobedili.
Putnik.
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
