Kad bi znala kako ceznem

Sredina sedamdesetih godina. Banja Koviljaca. Dosao sam iz Vojvodine i zaposlio se u jednoj drvnoj fabrici. Nasao sam i stan. Zivim kao podstanar.

Gazde imaju dva sina. Stariji Milan ima 21. godinu. A mladi Dragoje ima 16.

Godina. Njima drustvo dobro doslo. Stariji sam nesto od obojice. Vodili me na Gucevo i u Trsic.

I njima dobro dosao provod. Isli smo u Loznicu i Zvornik. Upoznao sam Banju. Hleb kupujem kod Rogojevica.

Gazde me prihvatile kao da smo svojta. Takav neki narod. A priroda sto je tamo. Neopisiva lepota kraja.

Odjednom zaplavi se nebo kao kisa da ce. Puca pogled na Majevicu. Jednom smo ja, Milan i Dragoje trcali kao besni sa Drine. Zagrmelo od Majevice.

Mi bezi. Dosli kuci, ono nista, razislo se. Svuda potocici. Sljivici.

Drveca sa vockom koju dzanje zovu. Sve brezuljkasto. Lepo. Milan i Dragoje odu uz brdo kroz dzanje.

Nema ih nikud. Posle pola sata, evo ih neodkud. I ja sam kasnije naucio trcati po ovom lepom predelu. Ala je velika kuca gde stanujem.

Tamo to vila zovu. Vila ova, vila ona. Idemo do tri cesme da se napijemo izvrsne hladne planinske vode. Hladna? Trnu zubi dok se ne naviknes.

Tri izvora jedan do drugoga. Jednom sam hteo popiti nesto u restoranu Bled. Sudarim se sa konobaricom. Okrene se.

Kakva lepota. Plava, duga, talasasta kosa. Bela kosulja. Njene sise, velike.

U to vreme, nije kao sad. Devojke uglavnom nisu imale velike grudi. Ne znam sta je to sad? Zanemeo sam. Ona mi kaze:”sta si navro”? Ja se snadem:”Posto lubenice sestro”? Ona se nasmesila milo.

“Ako te ovom tacnom” . A drzala je praznu tacnu.

Ipak sednemo. Smejemo se. Hoce da me picem casti. I to kakvim picem.

Tada popularan Rake viski. Pijuckamo, pitam, je li slobodna. Verena je kaze. Nije mi bas prijatno bilo.

Pogodilo me. Mislio sam da ce nesto biti. Jer ovo je rasna riba. E, ko ne bi nju.

Ja bi toga. Gledam u dekolte.

Strava, sto se sad kaze. A sve je to necije. Ona vide da sam okisnuo. Predlozila mi je da me upozna sa najboljom drugaricom.

Kazem:”I znaci sutra u isto vreme, vas dve ce te ovde sedeti”. Odgovor je njen kratak:”Jasta”! Mislim se te noci:”Ako je ta devojka .

Lopata, sto se danas kaze”. Nije me prevarila. Devojka je san snova. Konobarica se inace Dragana zove.

A drugarica je Snezana. Dragana je samo za “prsa” bolja. Lepa Sneza, jako. Kosa smeda, kovrdzava malo.

Grudi nisu kao u Dragane, ali nisu ni bas male ni lose. Roditelji su joj iz Bosne ovamo dosli. Srdacno pricamo. Salimo se.

Krenulo dobro. Tako dobro da smo se poceli zabavljati. Sto kazu kad to, ono, hoce da krene. Ona dvadeset godina ima.

Odabrali smo mesto sastanka. Okolo brezuljkavo. Drveca sa sljivama. Potocici zubore.

Ona dolazi kroz livade. Smeje se. Ljubimo se. Kaci mi ruke.

Lepe ruke oko vrata. Brojimo poljupce. A skoro uvek ja prvi dodem. Jer znam, devojka se doteruje.

Ne moze brze. Dogoni se. Sastanemo se pred vece. U sumrak.

Tu nema nikog. Jednom dolazim na mesto. Vece je pred veliki svetac. Momcici “lilaju”.

Vatre svugde. Mi na starom mestu. Nasa vatra se pali. Toplo vece.

Skinula je kosulju. Gola do pojasa. Ja joj ljubim usne pa onda na sike prelazim. Ljubim ih.

Bradavice i ono smede okolo. Srce mi bije od srece. Pala je noc. Svici svuda.

Mi pod drvetom. Vodimo ljubav. I suknjicu je skinula. Medu nogama sam joj.

Osecam, da sam muskarac. Pesma slavuja odnekud. Ah

. Oh Aah .

“Peva” i ona. Ljubim joj slatke usne. Malo povucem njenu donju usnu mojim usnama. Trava mirise.

Rukama joj sike hvatam i stiskam. Hiljade trnaca mi kroz leda prolaze. Sva ova lepota, a moja. Neopisivo je to.

Taj deo tela. Savrsen i mek. Nezan. Mmmm.

. Hm ha ha . Smeje se ona osecajuci moje prste na njenim grudima. Prija joj.

Prija joj sve. I ova noc. I ja. I poljupci.

Strast me dohvatila, ljubim joj dojke. Opet stiskam. Muzem je. Kao dete me privlacio kalendar na kojem su bile svetske lepotice golih grudi.

Nisam znao zasto to. Sad znam. Okrenula se i sada je na meni. Dugi, dugi poljupci.

Grlim joj njena siroka ramena. Stiskam joj okruglu lepu guzu obema sakama. Ona se kao bajagi ljuti. A sve me kljucka poljupcima.

Opet je okrenem. Vise volim ovu pozu. Prodirem u nju. Magli mi se, a slatko mi.

Disem duboko. Zagrljeni smo, izgleda da ce uskoro svitanje. Tada je bilo u modi korzo. Mladi parovi setaju.

A snase, narocito skoro udate. One gledaju kroz prozor. Nekad ih ima po dve tri na prozoru. Kao snajperisti.

Gledaju i komentarisu. Ko je to sve na korzou. Je li lep onaj, ili ona? I sutradan ce nastaviti komentare i pretresanje. Ja i Snezana smo izlazili.

Setamo oko fontane koja menja boje. Najlepsi smo par. Idemo ja i ona. A malo iza nas idu Milan i Dragoje.

Tek da se nadu. Stvarno smo nas dvoje fantasticni. Ja u belom odelu. Siveno po poslednjoj modi.

Siroki reveri. Teget kosulja. Crna kosa. Visok sam.

Tako je izgledao, za koju godinu, onaj Travolta u filmu. Samo ja nosim kravatu. Crvenkasta i jako siroka. Takva je moda tada bila.

Onda odemo na vecericu u Kur salon. Medu turiste. Ja, Snezana, Milan i Dragoje. Dosla tako jesen.

Mi uvek prvo na starom mestu. Dode i zima. Sneg zaveja. Tada nismo mogli bas svaki dan da se vidimo.

Ali smo se dosta vidali. Vodili smo ljubav. Nekad kod mene, a nekad i kod nje. Krijuci nekako sve.

Moji gazde su me mozda i videli. Ali su zazmurili na oci. Dobri ljudi. Milan i Dragoje su im pricali o nama.

Mi goli u krevetu. Ljubim joj listove. Prvo sam to primetio da lepo ima. Pa onda prelazim na guzu i leda.

Ljubim je u celo. Obavija ruke oko mene. Koliko samo znaci momku kad devojka obavije ruke oko vrata. Kakvo pusenje i kakvi bakraci.

Kad su ti devojacke ruke oko vrata to je neka pozitivna “zona sumraka”. Srecan sam. Zaljubljen. Fantastican i seksi luk obrva ima.

Lepe usne. Pune. Kresemo se opasno. Tiho da neko ne cuje.

Ona se zasmeje malo. “sssss”. Kazem ja i hvatam joj gole dojke. Rede sam joj radio “ono”odpozadi.

Ja volim. Nekako se tada osecam kao: “muzjak”. Ona bas ne voli tu pozu. Pa i nismo mnogo tako.

A ima ruke. Razvijena saka. Kao da tegove dize. Siroka.

A od rucnog zgloba sve sire i lepse. Nokti negovani. “Ima”

. Kaze. ” Neka krema za negu noktiju:”Dikla”. “sta “? Velim.

“Dikla”? !!Kazem da neki moji komsije, momci iz Vojvodine. Poreklom su Crnogorci. Brata dva. Pevaju ovako: “Oj, devojko Dikla, Dikla.

Je l’ ti koja dlaka nikla”!? Padamo na krevet od smeha. Valjamo se. Jednom je veliki mraz bio. Nas dvoje imali veliki “rsum”tu noc.

Ujutro spavamo. Bas se uspavali. Stakla smrzla. A nama toplo pod pokrivacem.

Ona se stisla uz mene. Gola. Spava. Ne izlazi nam se ispod pokrivaca.

Hladno je u sobi. Mi zagrejali jedno drugo. To je bilo kod mene u sobi. Te zime.

Dode opet prolece. Sada smo na staro mesto opet mogli. Sve je kao pre. Godina dana veze nase.

Mi u parku iznad tri cesme. Na svakom drvetu urezani nozem inicijali. Sve ljubavni parovi. Urezujem i ja nase inicijale.

Starom Vojvodanskom britvom. Noz koji mi zovemo “brica”. Nasi inicijali, u srcu, stoje na drvetu:”V. S.

“. Za nasu vecnu ljubav. E, doslo leto i mi se kupamo u hladnoj Drini. Drina oko podne nadode.

Puste Zvornicku branu. Kako samo brzo tada tece. Postane siroka. A tada na Drini samo parovi ostanu.

Ja i Snezana, pod letnjim suncem se ljubimo. Dugo. Trebalo je na kratko kuci da odem. Tu vece ali i neku pre.

Vidim da je zahladnela Sneza. Nekako prema meni. Odem kuci, a nemir se uvukao. Pa i onaj Milojko je nekako “gleda”.

Nemam mira u vozu. Sedam dana sam samo bio. Vratio sam se kasno. Noc.

A to jutro . Ulaze mi u sobu Milan i Dragoje.

Cim sam ih video onako okisle, znao sam sta je. Dragoje se zaplakao. Dete je jos. Ja sam ga zagrlio.

Grca od placa. Milan mi kaze:”Sneza posla sa onim Milojkom. Nece za tebe vise da cuje. ‘Bem joj”!!!.

Milan tesko i duboko dise. Kazem:”Neka momci tu se vise nista ne moze”.

Taj dan odem po hleb kod Rogojevica. Sav sam u mislima.

Ne znam kako me neki auto nije udario? Mislim se:”Zasto tako iznenada. Tek tako. Brzo i lako. A posle svega”.

I evo me opet na nasem mestu starom. Noc, a hiljade svitaca okolo.

Cekam je kao nekad, a dobro znam da nece meni vise doci. Cekam je bez nade ali ipak kao da mi tinja neka lazna nada. Sve mislim da ce se predomisliti. Da ce videti da je pogresila.

Da ce se sa njim posvadati. Opet slavuj peva. Nje nema da mi kao do skora dode sa osmehom kroz sljivike i livade. Slavuj se cuje.

U daljini kao da neko peva neku setnu pesmu. Mozda je i pevac ostavljen ili je nekad imao veliku ljubav, pa je izgubio. Znam da je sa drugim ove noci, za drugoga skida suknjicu i kosuljicu. Meni nece staviti ruke oko vrata.

Zaboravlja sve nase noci. Jednom sam ih video. Nije bilo ni blizu, ni daleko. Sakrila je pogled vesto.

Tri dana, odnosno noci ja dolazim ovde. Sume potocici. Sume topole nekako setno i jezivo. Mrkli je mrak, a predivna letnja noc.

Negde u daljini ljudi poje stoku. Cuje se metalni zveket kanti. Ja pricam sam sa sobom. Da li sam, ali nisam, u necemu pogresio? Da li se zastidela nesto od mene? Ne, sve sam odigrao dobro.

Nisam je mogao nesto uvrediti. A opet .

Pricam glasno na pustom mestu, kao da sam skrenuo. Samom sebi. A opet mislim. Bila je jedna lepa veza.

Veze kako se stvore tako i puknu. Ostace lepa uspomena. Tako pricam da mi lakse bude. Ona meni vise nece doci.

Posle neke pauze, opet sam dosao na staro mesto. Jos samo jednom. Odlucio sam da odem kuci. Nista drugo nema.

Teorija da mi se nekako vrati. Sve u vodu pada. U studenu Drinu. Vraticu se kuci.

Sada posla ima svugde. Godine blagostanja. A devojaka ima i tamo, u mom kraju. Nisu pomrle, daleko bilo.

Raskrstio sam sa firmom. Iznenadili se. I evo me idem. Prate me Milan i Dragoje.

Pomogli mi da ubacim stvari u sinobus. Ljubimo se i pozdravljamo. Kazem da ako vide Snezanu. Da joj samo kazu:”Bili smo nekad najlepsi par”.

Sedam do prozora. Odlazim. Nikad se nisam posle u Banju vratio. I prolazim kroz poznata sela:Lesnica, Prnjavor, Petlovaca.

Jos malo pa ce i sabac. Kad stanemo u stanicu, vidim ljude.

Veseli, idu za svojim poslom. A ja se pitam: “Zasto ne stanu? Udu kod mene u sinobus. Sednu i popricaju. Utese me.

Svaka rec bi mi dobro dosla”