Snajka i nepristojna ponuda 1. Deo
Zvono na vratima je veselo zazvonilo ali bilo je posle 22 sata – malo kasno za posete. Isključio sam TV i spustio daljinski na kauč. Kada sam provirio kroz špijunku, opsovao sam ispod glasa. U hodniku ispred mog stana stajala je moja Snajka Gordana. Šta je dođavola htela? Nas dvoje smo jedva mogli da trpimo jedno drugo. Moj brat blizanac bi uglavnom igrao ulogu sudije kada bismo se porečkali.
Kulirao sam je ali uporno je kucala i zvonila na vrata. „Vidim te Srđane. Ne pretvaraj se da nisi kod kuće. Ovo je jako jebeno važno! Otvori vrata.”
Uzdahnuo sam i otključao vrata. Bez mog dopuštenja uletela je unutra kao da je vlasnik stana. „Izvoli Snajka, uđi,” rekao sam ironično dok se ona ušetala u dnevnu sobu. „Osećaj se kao kod svoje kuće.”
Nervozno je sela na kauč i prekrstila noge. Nisam je ni ponudio pićem, samo sam seo pored nje i uzdahnuo. Nećemo se lagati, mogao sam da vidim šta je mog brata fizički privuklo kod nje. Bila je lepa žena. Njene grudi bujne, usne pune a noge glatke i jake. Ali ono što nisam mogao da shvatim je kako je mogao da zavoli ovu vešticu.
„Slušaj Srđane“, počela je. „Ne sviđam ti se. Ne gotiviš me. To je u redu. Ni ti meni se ne sviđaš. Čak si mi nekako… ogavan. Ali jednom u svom dosadnom životu trebaš da pokušaš da budeš ozbiljan i normalan. Da sam imala bilo kakvu drugu opciju, nikada ne bih došla ovde da razgovaram sa tobom.“
Lepa i zgodna Snajka.
Nisam imao pojma o čemu priča. „Ti nisi imala druge opcije?” Uspeo sam da zadržim sarkazam izvan mog glasa. „Teško mi je da poverujem u to. Kada se radi o tebi, uvek si sebično nalazila načine da sebi udovoljiš.” 
„Ovde se radi o tvom bratu Tomi“, rekla je, ignorišući moje reči. Gordana mi nikada nije dozvolila da dam neospornu poslednju reč. To što je bila zabrinuta zbog nečega što se tiče Tome me je pomalo uplašilo. Voleo sam svog brata i, koliko god mrzeo njegovu ženu, znao sam da ga ona voli bez rezerve.
„Šta je sa Tomom?” upitao sam oprezno.
„Zabrinuta sam za njega. Nešto se dogodilo … jel ti je išta pominjao?“
Razmišljao sam o poslednjih nekoliko puta kada sam razgovarao sa njim. Nije spomenuo ništa potresno. Sigurno nije spomenuo ništa dovoljno ozbiljno da bi naterao Gordanu da dođe u kasne sate bez njega. Nevoljno sam klimnuo glavom. „Nije spomenuo nijednu lošu vest, osim ako ne računaš vašu godišnjicu braka sledećeg meseca. Pozvao me je na proslavu. Užas.“
Zakolutala je očima. „Isuse! Šta je sa tobom? Odrasti, zaboga. Ne, nije godišnjica. On je depresivan zbog nečeg ozbiljnog.”
Sada kada je to spomenula, zvučao je pomalo odsutno i tiho kada sam poslednji put razgovarao s njim. Koncentrisao sam se i pokušao da se setim telefonskog poziva. Ali prošlo je nekoliko nedelja otkako ga lično nisam video. Ni to baš nije bilo normalno i uobičajeno, inače smo se redovno viđali.
„U redu. Tražim primirje zbog Tome. Reci mi, o čemu s e radi?”
Ono što je sledeće uradila me je zaprepastilo i podiglo moju anksioznost do novih visina. Gordana je otvorila torbicu i izvukla maramicu da obriše svoje iznenada suze! Njen plač preda mnom je bio nezamisliv. Nikada Snajka to nije uradila za pet godina koliko sam je poznavao. Neke žene su koristile suze kao oružje, ali sam bio ubeđen da su ove njene suze iskrene.
Sa bilo kojom drugom ženom pokušao bih da je utešim. Međutim, iako bi Gordana možda prestala da plače ako bih je dodirnuo, to joj ne bi pomoglo. Ali njena samokontrola je bila isuviše dobra da bi pustila više od nekoliko suza. Držala je maramicu u krilu i blago zajecala.
„Bojim se… Bojim se da razmišlja o samoubistvu”, prošaputala je.
U početku mi njene reči nisu imale smisla. „Šta to pričaš pobogu? Toma? Samoubistvo? To je nešto najgluplje što sam ikada čuo!” odbrusio sam.
„Ozbiljna sam.” Glas joj je ojačao. „Poslednjih godinu dana se baš trudimo da dobijemo dete, znaš to Srđane. Ali ono što ne znaš je da smo konačno otišli kod specijaliste.”
Zastao sam i pogledao je dublje u oči. „Brat mi nije spomenuo ništa o tome.“
„Nakon što nas je oboje testirao, rekao je da Toma ima nizak broj spermatozoida, sa malom pokretljivošću. Šansa da oplodi moje jajašce je jako mala.“
„Kako je to moguće?” prigovorio sam. „On je zdraviji i od mene i tebe. Uostalom, i sam sam donirao spermu mnogo puta i sve je u redu. Mi smo blizanci, on bi trebao biti isti. Zar ne?”
Gordana je umorno protrljala lice. „Ma doktor je rekao da je verovatno ona infekcija koju je imao kao dete uticala na plodnost.“
Bratu je trebala naša pomoć.
„Da, sećam se tog perioda. Dugo je bio u bolnici ali se srećom izvukao od te neke infekcije. Čoveče… znam koliko želi da ima decu. Ali da razmišlja o samoubistvu? U to i dalje ne verujem! Mislim, nije smak sveta. Uvek postoji laboratorijske te vantelesne oplodnje ili usvajanje.“
„Pokušala sam da mu to objasnim“, frustrirano je rekla. „On želi da ima dete „svoje krvi“. Odbija bilo kakvu mogućnost usvajanja. A doktor nam je rekao da bi vantelesna oplodnji mogla uspeti. Ali njega i to vređa, ne mogu to da objasnim. Kao da se oseća “manje muškarac” kada to pomenem.“
Polako sam klimao glavom. „To je sve zbog našeg ćaleta. Tata nam se uvek hvalio da je pravi muškarac onaj koji može da pravi zdravu decu. Posebno blizance. Govorio je da nijednom pravom muškarcu nije potrebno ništa osim onoga što mu je Bog dao. Ali Gordana, to i dalje ne znači da je depresivan.”
Ponovo je klonula, a licem joj je prešao tmuran izraz. „Kupio je pištolj.”
Trepnuo sam u nerazumevanju. Moj brat Toma je mrzeo oružje. „Teško mi je poverovati u to.“
Snajka je mrdala glavom u znak slaganja. „I meni. Nikada ne bih ni saznala za to da slučajno nisam pronašla. Sakrio ga je u garaži.”
„Možda ga je nabavio radi zaštite“, rekao sam nesigurno.
Gordana je podigla obrvu. „I sakrio ga ispod kutije sa časopisima u garaži?” upitala je podrugljivo. „Stalno se vraćam na njegovo ponašanje od poslednje posete lekaru. Pitala sam ga da li želi da zakažem kod psihijatra zbog osećaja depresije i to ga je iznerviralo. Rekao je da samo treba da nastavimo da pokušavamo i da će nam Bog obezbediti.“
„Sada ću ga pozvati, ovo ipak deluje ozbiljno.“ – uspaničio sam se. „Jel je kod kuće?“
„Nemoj ga zvati, molim te. Nije kući. Kada sam se dovoljno sabrala, nazvala sam Davida. Znaš koliko su bliski. Rekla sam mu koliko sam zabrinuta, naravno nisam rekla sve detalje. Izveo ga je negde na opuštajuće piće, obećao je da ga neće puštazi iz vida.“
„To samo odlaže problem. Moramo da smislimo plan i da mu brzo pomognemo.” Cela ova stvar me je okrenula naglavačke. Nisam mogao da zamislim život bez svog brata i uradio bih sve što je potrebno da mu pomognem.
Gordana je duboko udahnula. „Slušaj, rešenje se samo nameće i ono je jasno – moram da zatrudnim.”
Pokušao sam da ispratim tu misao, ali nisam mogao da shvatim kuda ide. „Snajka, ne razumem te. Mislio sam da je to problem, a ne rešenje.”
„Znala sam da ovo neće ići lako“, promrmljala je više sebi nego meni. „Srđane, koliko voliš Tomu?”
„Više od svega na ovom svetu“, rekao sam bez oklevanja. „Učiniću sve za njega.”
„Ovde se ne radi o nama. Ovde se ne radi o tome šta ja ili ti želimo ili volimo. Ovde se radi o tome da uradimo ono što moramo da bismo spasili čoveka kojeg oboje volimo. Znamo svi koliko je tvrdoglav. Ali savršen plan postoji.”
Bledo sam je gledao. „Nemam pojma o čemu dođavola pričaš. Ispljuni jebeni plan!” Gordana je oblizala usne i shvatio sam da je nervozna, nešto što sam veoma retko mogao da vidim kod nje.
„Ti.” – rekla je.
„Šta ja?“
„Ti si rešenje!“
„Ja?“
„Da jebote! Ti treba da me oplodiš!“
Zurio sam u nju u neverici. Svet mi se zavrteo i delovalo je da doživljavam vertigo. „Gordna… Jesi li ti jebeno poludela? Možda ipak tebi treba psihijatar. To je najgluplja ideja koju sam ikada čuo!”
Nervoza je prešla u bes na njenom licu. „Shvatam da će ti ovo biti teško da razumeš, na kraju krajeva ti si jebeni idiot.“
„Pre svega – puši kurac.“ – pokazao sam joj srednji prst.
„Da, veoma zrelo od tebe.“
„U redu genije. Objasni mi briljantnost svog plana a onda ću ti reći zašto nikada neće uspeti.”
Nagnula se napred i naslonila ruke na kolena tik ispod ruba svoje crne suknje. „Konju jedan – Vi ste identični blizanci. To znači da imate potpuno isti DNK. Ili sličan… kako god. Poenta je da on ne bi video razliku. Dete bi ličilo na tebe a samim tim i na njega!”
Malo sam zastao i razmislio. „On poznaje sve te doktore. Dovoljno je da neko nešto spomene i onda bi ubio tebe, mene pa tek onda sebe.“
„Ko pominje doktore?“
Snajka me je šokirala!
Opet sam bio zbunjen, stoti put u poslednjih pola sata. „Kako? Pa morao bi neko da uradi proceduru vantelesne oplodnje.“
„Tebi sve treba da se crta! Govorim o tome da uradimo sve na starinski način. Ušla sam u ovulaciju, sve sam ispratila. Niko ne bii saznao i niko ne bi mogao da nas ocinkari.”
Šok? Blaga reč za stanje u kojem sam bio. „Jel ti upravo pričaš o tome da bi prevarila svog muža??”
„On zna koliko ga volim, svaka ćelija mog bića ga voli. I ti to znaš. Ovo ne bi bila emocionalna stvar Srđane, naprotiv. Ne osećam NIŠTA prema tebi. Pod bilo kojim drugim okolnostima, nikada ne bih ni pomislila da spavam sa tobom. Što je takođe savršeno jer – ko bi ikada pomislio da sam sa tobom spavala.”
Što je moja Snajka više brbljala, toliko je njena nepristojna ponuda imala više smisla. „Ali dolazimo do drugog problema sa tvojim planom”, rekao sam. „Ko što rekoh milion puta – ne sviđaš mi se. Ne sviđam ti se. Zašto misliš da bi mi se i digao na tebe?“
„Previše razmišljaš”, uzvratila je. „Jednostavno pitanje koje moraš sebi postaviti je – da li mogu i da li želim da se žrtvujem za svog brata?“
Nekoliko minuta sam ćutao. Postavio sam sebi to pitanje u glavi milion puta za tih par minuta. Koliko god da mi je ta ideja bila odvratna, bio sam spreman učiniti bukvalno sve da ga spasem. Ali… da li sam ZAISTA spreman?
Kraj 1. Dela
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
