Otkrovenje
„Ne boj se, šta će meni neko ko nikome ne treba!“ – reči su koje su u mojoj glavi izazvale potpunu konfuziju. Zamislite sebe u situaciji da su vam takve reči upućene od strane muža sa čijom ženom upravo ležite u ljubavnom zagrljaju dok on iznenada upada u sobu!!.. Prestravljen i prekinut u skoro najvećem uzbuđenju, samo sam se bespomoćno izvrnuo na leđa, otkrivajući stomak i druge najranjivije delove tela – kao kučence kada iskazuje vrhunac predaje… A moj penis u ovoj šokantnoj situaciji, kao za inat, uporno ostaje u punoj erekciji… ni dah nisam mogao da smirim. Nisam bio u stanju ni da čujem, a kamoli da razumem smisao izgovorenih reči… A šta se ustvari dogodilo?
… Kao potporučnik nekadašnje JNA, došao sam na prvu službu u jedno malo mesto na jugu Makedonije. Gazde kod kojih sam, posle nekoliko promena konačno našao svoj intimni kutak, bile su mi Lenče i Zafir, mladi bračni par – medicinska sestra i milicioner. U njihovoj skromnoj i čistoj kućici ja sam imao svoj mir u prizemlju, a oni su bili na spratu. Lenče je divna mlada ženica, niska, vatrenog oka i osmeha, prava žeravica juga. Takvoj, svoj vatrenoj i ko na oprugu, ništa joj nije bilo teško. Uvek raspoložena, spremna na šalu, sama je tražila veš da mi opere, nudila hranu da spremi, i stalno se smejala ističući svoje biserne zube i lepa, senzualna usta. I sve joj je bilo na mestu, čak i više no što treba: sva čvrsta i napeta, grudiju zaobljenih, taman po meri šake, kojima je svaka tkanina bila tesna i prosto su vapile za maženjem, grickanjem i sisanjem. Dobijao sam erekciju čim sam je čuo, a kamoli video. A stalno me je provocirala zbog moje devojke koja je ostala u Beogradu sa: „Mora da ti fali!“ ili „Ma daj, šta si tako krut, nađi jednu dok si tu!“, dok je svojim vragolastim smehom jasno davala na znanje šta misli.
Skupih jednom snagu da kažem kako se ustvari bojim da se ne vežem jer volim svoju devojku, a ona će: „A ti hajde sa udatom, to ti je bar lako. I nema šta da paziš“, i onako usput uštinu me za obraz: „Uh, što si mi sladak!“ i očeša se o mene zbunjenog, kao slučajno, ali zato malo više mazno, dok je sa mojim vešom izlazila iz sobe. I kamen bi puko, a kamoli ja, onako već polunapaljen. „Hajde, dođi da ne pijem kafu sama. Zafir je dežuran“, pozva me još uvek mazno. Ustuknuh malo. Zafir mi je kao drug, sa njim igram fudbal u lokalnom timu (tako sam, na njegov poziv, i došao kod njih da stanujem). Ali, muška sujeta, ili „da ne ispadnem šonja“, šta li je, tek ja pođoh za njom. Dok se pela uza stepenice ispred mene, sve njišući kukovima, neka mi je jeza prošla celim telom. Mora da sam jako crveneo uz ritual pijenja kafe, jer se ona stalno šaljivo smejala. A kad sam skupio hrabrosti da krenem: „Ma, hajde sedi, gde ćeš sada, zar pored dva muškarca u kući ja moram biti sama? A Zafir dolazi tek sutra u podne! Hajde, ostani još malo. Hajde da gledamo neki film“, uvali se ona kraj mene na dvosed.
… Zamirisa kosa ko zumbuli plavi… kako reče Šantić, a meni se krenu nešto kroz žile. E, sad, šta je tu je, rekoh sebi – nije da bih ja hteo, ali „šta se mora nije teško“ i pomerih ruku kojom sam skrivao svoju izdajničku erekciju te je prebacih preko njenog ramena, „da ne ispadnem šonja“. A moje ti Lenče pripi se uz mene, diže svoju lepu glavicu i ispitivački me, očima srne, pogleda odozdo. Šta sam mogao drugo a „da ne ispadnem šonja“, nego da je lepo, onako muški, vojnički željno, nežno i strasno poljubim. Ništa više nije trebalo: u trenu smo, sve ljubeći se i grleći se, svlačeći jedno drugo usput, našli se u krevetu. Njena zadirkivanja bila su u pravu: i falilo mi je i bio sam krut, toliko krut da bih pukao sam od sebe da ne imadoh to divno žensko telo pod sobom. I još je nešto bilo tačno: i bila je sva na oprugu, i bila je prava žeravica juga…
… I tako se, eto, desilo, kad nas je Zafir našao usred našeg zanosa, u vlastitom krevetu, da je izgovorio one reči: „Ne boj se, šta će meni neko ko nikome ne treba!“. Ništa nisam ni čuo ni razumeo. Hteo sam u zemlju da propadnem… kako me nije stid mog dobrog druga… kako da mu u oči pogledam… kako uopšte sada da ustanem iz ovog prokletog kreveta, sa ovom prokletom izdajničkom erekcijom koja nikako da padne… ma, šta ja uopšte radim ovde… I šta se uopšte radi u ovakvim trenucima?.. I šta se kaže? I, kao što rekoh, samo sam se bespomoćno izvrnuo na leđa, otkrivajući stomak i druge najranjivije delove tela – kao kučence kada iskazuje vrhunac predaje…
Zafir prilazi krevetu, polako, superiorno… Ja oduzet… On otkopčava kaiš sa pantalona uniforme… (Neće valjda tako ponižavajuće da me bije, kao nekakvo nevaljalo dete?) I nadmoćno se osmehuje, sav pun sebe (uhvaćen sam na delu, zar ne?). Skida pantalone, košulju, sve skida sa sebe (ipak hoće da se potučemo ravnopravno – onako ko pravi muškarci i džentlmeni!). Prilazi nam. Kaže: „A vi tako, bez mene? A? Bez gazde?“ Sad će da nastane pičvajz, kažem ja sebi i čudim se što Lenče još ne reaguje… Ali, ne! Najveći šok tek nastupa: on mirno leže kraj svoje žene i nastavlja tamo gde sam ja (ustvari gde nas je on) malopre prekinuo!!! O, zar i toga ima?! Pa, šta je ovo, ljudi moji?! Sreća da sam imao vojnički jako srce, inače ne bih izdržao toliko uzbuđenja u tako kratkom vremenu.
I dok sam se ja pitao kako časno i neprimetno da se izvučem iz svega ovoga, da ih ostavim same kad je već takva stvar (mada, priznajem, sada bih već radije ostao, jer ionako nisam znao šta ću sa erekcijom) – odgovor, ustvari zapoved, stiže u vidu Zafirove čvrste ruke koja me strasno zgrabi i privinu uz njih dvoje! Pošto ni ja nisam od kamena (a morao sam i da slušam povređenog gazdu), krv se ponovo uzburka u meni i ja počeh da se opuštam… Onako zahvalan, ljubio sam ih oboje, utiskujući moju, sada već neskrivanu uzbuđenost, moj ludi penis, u kožu i znoj njihovih golih tela… i muško i žensko… od čega sam postajao sve luđi i napaljeniji – ako je to uopšte bilo moguće! Ali moje pravo, životno iskustvo i moja prava, životna prekretnica, tek su imali da nastupe…
Zafir, onaj neobuzdani švaler, onaj za kim pola ženskog sveta ludi, onaj koji ni jednoj nije opraštao, taj Zafir, ta muškarčina – zalepi svoj muški poljubac na moja muška usta! Trgnuo sam se instiktivno. Ali on se nije dao zbuniti: ostavivši svoju Lenče sasvim, kao da se u njemu nešto iznenada prelomilo, on se potpuno usmeri na mene! Ja još uvek pod moralnom obavezom „da odgovorim povređenom suprugu“, stisnuh svoje srce i predadoh se sudbini. „Znaš, sve se ipak plaća“, reče on iznad mene, između dva poljupca, i poklopi me svojim telom… Samo ja znam kako mi je bilo dok se ceo svet rušio… sve moralne norme… Ako, tako mi i treba, ponavljao sam panično u sebi nastojeći da ne osetim njega, njegovo telo, njegove usne i jezik i ruke, svuda po meni, dok su me (i moj i njegov) nabrekli penisi nesnosno žuljali … Da odrvenim… da platim, pa da me nestane (ali zašto ta prokleta erekcija bar sada ne splasne?!!)…
A kada je digao moje noge na svoja ramena, i kada sam, sa srcem u grlu osetio šta je njegov cilj, kada sam vrh njegovog napaljenog i sluzavog glavića osetio na onom preosetljivom mestu, skoro da sam umro… Njegov penis već odlučno, bolno i uporno, pronalazi put u mene… ja, u nemoćnoj odbrani, svojim rukama na njegovim kukovima u neodbranjivom napadu i u nadmoćnom driblingu, samo se bezuspešno borim za dah i uzalud odlažem konačnu sudbinu… I onda, malo po malo, kada sam video da je već sve rešeno na moju štetu, kao ratnik koji zna kad je bitka izgubljena, potpuno se predajem…
Dok se sve oko mene okreće i vrti u iznenadnom ludom ritmu, dok soba i plafon nekud nestaju, dok se u kovitlacu i košmaru rađa neki novi svet, neko novo iskustvo, ja se prepuštam svojoj sudbini, prepuštan se Zafiru. Dopuštam da me, već duboko ukotvljen u meni, povede nekim novim, neistraženim putevima… Nešto počinje da se menja u meni… javljaju se neki uzalud poricani momenti… Osećam kako ustvari to i nije tako strašno… to baš i ne boli puno… ima nečega u tome, znam taj duboko potisnuti tabu osećaj… to i nije baš neprijatno… ustvari, postaje mi čudno ugodno što takva jedna švalerčina i muškarčina svoj seksualni potencijal prazni baš na meni… Šta bi dale mnoge da su na mom mestu, tešim sebe. I tako, već skoro potpuno opušten, postajem još i zahvalan što mi je omogućio da zavirim u tu „treću“ dimenziju seksa. Tako je, znači, biti žena – kažem ja sebi. Tako izgleda predavati se muškarcu… to je taj tabu seks…
I počinjem da odgovaram Zafiru… Na prvi moj bojažljivi zagrljaj, znak potpune predaje i primanja, dobio sam prvi pravi, sočni poljubac „na filmski način“. Priznajem da me je to potpuno dotuklo. I ono malo rezerve, i ono malo granica, netragom je nestalo: njegov, jezik u mojim ustima, moj jezik u njegovim, potpuno stapanje u jedno… Osetio sam da me ispunjava na svaki način… Njegovo lepo, snažno telo svom težinom na meni… i njegov penis u meni koji pulsira svom svojom snagom i veličinom… Njegov muški stisak drobio je moje telo… njegov dah mešao se sa mojim stenjanjem i uzdasima… i ritmičkom škripom kreveta… Naši zagrljaji postaju sve strastveniji… mi se potpuno predajemo jedno drugom… mi smo jedna duša u dva tela… nema ničeg drugog sem nas…
I potpuno u obuhvatu njegovog snažnog tela, prosto sam osetio kako me Zafir fizički odnosi negde izvan ovog prostora, u neku novu dimenziju, prenosi preko neke imaginarne granice u neki drugi svet… Kad sam osetio kako se propinje u strasnom grču, kako mu se penis ritmično nadima i prazni u meni, moćno se trzajući… i kad smo obojica skoro izgubili svest… znao sam da sam u sebe primio seme nekog novog sveta i da sam konačno prešao sa one strane te nestvarne granice…
Sutradan… Dok mi je celo telo bridelo, jedva sam se usudio da odem na posao. Imao sam utisak da svi gledaju samo u mene, nekako drugačije – kao da sve znaju… Svaki vojnik u jutarnjem stroju ispred mene, pa čak i onaj najmanji u drugom redu, znao je da je njihov komandir, njihov uzor, bio u zagrljaju drugog muškarca! Morao je znati da mi guza izdajnički bridi od muške ljubavi i da nisam više osoba od juče… Moj pretpostavljeni, moje kolege – svi na meni to sigurno vide… čitaju me ko otvorenu knjigu… Taj dan jedva sam preživeo.
Ali već iste noći, dok sam u kasne sate, još uvek sav konfuzan, polako tonuo u prvi san, otvoriše se vrata moje sobe. Zafir, ponovo! Samouvereno i polako, kao da naglašava svaki pokret, ništa ne govoreći, skida sve sa sebe… Njegovo divno sportsko telo bljeska u polumraku, zračeći erotskim uzbuđenjem… Pogled mi magnetski privlači mesto među preponama i svest opet počinje da se muti: erektirani penis, koji, i preteći i obećavajući istovremeno, izranja iz crnila dlaka, tajanstven, zabranjen i samo posvećenima dostupan, tera mi srce pod grlo… dah mi zastaje.
Zafir polako, ko u usporenom filmu, ulazi u krevet, i kao pravi gospodar situacije, usporenim pokretima, ali energično, skida me i strasno ljubi, dok me penisom namerno pali na svakom mestu koje dotakne… Očajnički hvatam to divno muško telo u zagrljaj (ko davljenik slamku u pobesnelom okeanu) i utapam se opet u more strasti… Moj divni Zafir pokazao mi je te noći sve što bi treba da znam, i velemajstorski odlažući ejakulaciju, produžavao je svoje puno prisustvo u meni, dižući tenziju do krajnjih granica. Poljupcima, zagrljajima i ritmičkim grčenjem, pretapajući se u jedno, sjedinjujući sokove, svoje duše i sebe same, tog veličanstvenog trenutka zauvek smo utisnuli jedan u drugog neizbrisive pečate sudbine…
… Kako su dani odmicali, sve je ušlo u „normalne“ tokove – do kraja mog boravka u tom prvom garnizonu mog službovanja, provodio sam divne dane, odnosno noći. Kad je Zafir dežuran, ja sam se naslađivao Lenčetom, polako i bez straha. Prilazio sam joj sa bezrezervnom strašću. Utapajući se u nju, prenosio sam joj i ono što je „naš“ Zafir ostavljao u meni, višak energije, višak osećanja i višak erotskog naboja!Kkao da sam ja u njoj bio i Zafir i ja… i kao da sam joj vraćao neki dug koji se nikad ne može do kraja vratiti… A kad je Lenče odlazila na dežurstva, Zafir i ja smo provodili nezaboravne noći… Primao sam ga uvek sa zhvalnošću, a on je opet na mene prenosio sve ono što je iz „naše“ Lenke zahvatao… kao da je i on meni vraćao neki dug koji se nikad ne može do kraja vratiti… I tako u krug… Nisam više bio siguran šta mi je više prijalo: one „muške“ noći, to upijanje drugog muškarca u sebe, ili one noći kada sam Lenki predavao deo duga za koji sam bio siguran da će dvostruko vratiti… I nikad nisam bio siguran ko zapravo kome, šta i koliko duguje…
… Sada, kad već odavno imam porodicu, i kada sam toliko života preturio preko glave, sada ipak znam sasvim sigurno: samo muškarac može da razume drugog muškarca… I zato, beskrajno sam zahvalan Zafiru, mom „ljubavniku“, koji mi je otvorio vrata jedne nove dimenzije života…
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
