Seoske lole

Krenu moji baka i deka po prvi put u bioskop. Iza njih je bio Drugi svetski rat, koji ostavi za sobom pustoš, ali i želju za svemirskim putovanjima, čitanjem knjiga, pesmom, igrom. Seksa im, pričala mi baka, nije nedostajalo.

«Davao se» film nepoznatog mi naslova, u kojem žena, dok joj je muž na službenom putu, besramno menja švalere. Možda je ona imala i samo jednog švalera, ali ćete iz nastavka shvatiti kako je došlo do množine. Na dan njegovog povratka, ova nesrećnica samo što je ispratila dečka, još vruća, što bi se reklo, pada mužu u zagrljaj, željna, raduje se, grle se. I tu ti moj deda Vlastimir ustane i drekne:

– Udri kuuurvu!!

Baka Jovanka, pomalo osramoćena, uhvati ga nežno za ruku i kaže:

– Sedi Vlajo, to je samo film…

A moj će ti Vlaja, besno se istrgnuvši iz njene ruke:

– Ćuti!! Sve ste iste!

Ja ne znam kakav su oni imali brak. Prvo, bila sam suviše mala da bih razmišljala o tome, analizirala dekinu boju glasa kada je pita da li je gotov ručak i njene poglede kada ga pita kada se vraća sa pecanja. Osim toga, u vreme naših baka i deka, pa čak i naših roditelja, brak je podrazumevao mnogo toga. Nije se analiziralo, možda eventualno ogovaralo. A da li se ranije manje ili više švaleralo, to niko ne zna.

Tako je moj neki dalji rođak, deda stric, već kao mator našao švalerku u selu. Ona, švalerka, bila je i sama matora baba, ali udovica, i to udovica koja živi u kući na kraj sela. How conviniently…Elem, dedu je provalila unuka kada je na povratku sa Drine videla dedino baciklo ispred kuće na kraj sela. Shvatila je šta je po sredi, pa je tiho prišla i sa bacikla odvrnula ventil. Deda se taj dan sa njive vratio malo umorniji nego inače, gurajući baciklo. Nekoliko dana je hraneći stoku razmišljao ko je to mogao biti , pa je sve po dvorištu pogledao ispod šešira sa reskom sumnjom u očima koje, za ne daj Bože, govore: »Znam da znaš, ali stradaćeš zbog toga». Taj se pogled prenosio i dalje na najbliži komšiluk, pa onda i na celo selo, jer deda nije mogao imati blage veze ko je skinuo ventil.

A onda jednog dana, dok je vezivala pertle, iz unukinog džepa gornjaka ispade ventil i hop, hop, hop, pravo pred dedin opanak. Ona se u strahu uspravila očekujući šljagu koju je deda imao prava da, vaspitanja radi, udeli u svakom trenutku, ali se umesto šljage srela sa dedinim smušenim licem. Tutnuo joj je brzo neke pare u ruku, da niko ne vidi, i poljubio je u čelo.

Baba nije znala i, koliko se sećam, umrla je srećna ni ne pomišljajući da, eto, deda od sedamdeset i kusur, kada sa motikom sedne na baciklo, ide na kraj sela erotike radi. A i da je čula, verovatno bi rekla «Ju, ju, ala je i brezobrazan, pa kud kod nje..?!» Sećam se samo da je jednom prilikom nama, Novosađanima, pričala kako se nešto strašno dešava u selu i kako se kanda svi muškarci kurvaju.

– A žene, jel se one kurvaju?, pitao ju je moj ćale..

– A, ne, žene ne!

– A sa kim se strina onda muškarci kurvaju?

Ako možete, sada je pravi trenutak da zamislite babu povijenu u maramu, sa dioptrijom od oko plus osam, sa brkovima i čvrstim životnim stavom o tome kako koke nosilje ne treba da jedu vlažnu travu, kako gleda u nas zaprepašteno, razgoračenih očiju, kao prvi put suočena sa istinom, kao da nikada, nikada nije mogla ni pomisliti na tako nešto…

– Ju, ju, Bato, pa vidiš, bogati, kada ti to tako kažeš…A ja nisam ni pomišljala…Reko neke iz drugih sela…

– Ih, strina, baš…Sve iz vašeg sela fine, pa muškarci švaleri moraju da idu u drugo selo, trista metara niže…

I dok su se tata i strina smejali, ja pogledam u sestru, a ona mi glavom pokazuje iza. Okrenem se polako, i na zidu pod prozorom gostinjske sobe, sa kormanom među muškatlama, vidim kako se krije dedino biciklo.