Jedna Noć u Rodnom Gradu 1. Deo
Čim sam kročila unutra, kao da nikad nisam napustila ovaj grad. Godine namernog izgnanstva nisu mogle da iz mene izbrišu poznati smeh, miris i neuredne kose. Kafana spolja nije izgledao toliko pun, ali ipak sam ušla i došla do šanka. Biće lepo da sedim ovde malo sama, a izgleda da ima nekoliko slobodnih stolova pozadi.
„Šta da ti donesem ljubavi?“
„Samo tonik molim.“
„Ne mogu da te zainteresujem za jedan od naših koktela? Happy hour još traje još četrdeset minuta. Bilo bi šteta ne iskoristiti.“
Gledam u njen narandžasti ruž, opčinjena gotovo besmislenim brbljanjem reči koje izviru iz njenih usta. Ja joj samo dam osmeh, i odmahnem glavom, a ona se okrene da sipa moj tonik. Ipak, ona to radi sa osmehom.
Neko se ubaci u prostor pored mene za šankom; nanos dima cigarete, neki omekšivač i toplina sa moje leve strane.
„Dragi, opet isto?“ Narandžasti karmin se naginje napred, bluza joj se otvara preko dekoltea, njeni zubi sjajni i veliki pod metalnim svetlima.
Flertovanje. Izvlači mi osmeh na usne i sećanja na prošle, mlađe, noći pune obećanja. Spuštanje čaše ispred mene izvedeno je kao naknadna misao koja je sada očigledno postala, sva njena pažnja usmerena je na stranca sa moje leve strane. Naručuje četiri krigle piva, glasom bogatim. Oči nam se hvataju dok se okrećem od šanka. Njegove su plave i ljubazne. On se osmehuje, a ja mu uzvratim, jer šta je loše u tome?
Doduše, dovoljno sam stara da mu budem majka. Ipak, zamišljam njegov pogled na svojim leđima dok nosim piće i torbicu do slobodnog stola. Kada dođe na njega red da uradi isto, pratim njegov put do većeg stola nedaleko od mog, kolekcije praznih čaša već okupljenih u centru, okružene šačicom ljudi koji izgledaju dobro smešteni na jednom mestu – radno piće i ćaskanje.
Vadim telefon iz torbe. Nije mi navika da sama sedim u kafani, ali nisam želela da ostanem u svojoj hotelskoj sobi, niti sam želela da više vremena provodim sa svojim kolegama akademcima. Tiho pićence pre nego što krenem na večeru čini mi se kao bolji plan. Prošlo je tako dugo otkako sam bila ovde, nemam pojma gde da idem, osim tih lanaca restorana koji ovih dana pune centar grada.
Njegov sto prasne u smeh. Kada podignem pogled preko naočara, čini se da je šala na njegov račun, i gledam ga kako se bori sa svojom željom da uzvrati uvredu, i gestikuliše momku koji sedi preko puta. 
Oči nam se pronađu. Brzo spuštam pogled, užasnuta što misli da je to namerno sa moje strane. Osećam se smešno – buljim u meki članak na koji sam se trudila da se koncentrišem. Uprkos sebi, mora da sam uspela da se usredsredim na članak jer me njegov glas zaprepastio kada se iz neposredne blizine pojavio preko mog stola.
„Da li te zanima još jedan od tih“, pokazuje na moj bedni tonik, „ili bi htela nešto drugo?“
Jeza me prođe, da li od njegovog lepog naglaska ili od načina na koji stoji ispred mog stola i izgleda tako samouvereno i – pa, kako da to kažem? – mnogo muževniji od bilo kog od muškaraca sa kojima sam provela poslednja dva dana. Ili, zapravu, većinu mojih dana ikada.
Stisnem usne. Podiže jednu stranu usta tako da izgleda zabavljeno. „Upravo sam htela da odem na večeru, zapravo“, lažem i odmah zažalim. Da li je to zvučalo kao hajde može? Ili odbijanje? I da li je to razočarenje koje mi puni pluća?
Ugao njegovih usta se diže dok posmatra moj sto. Pratim njegov pogled preko telefona, otvorene sveske i olovke koju sam u jednom trenutku morala izvaditi, bedž konferencije, torbicu za naočare… jedva da su znakovi skorog odlaska.
„Hrana ovde nije mnogo ukusna, zapravo, uopšte ti ne preporučujem“, sleže on ramenima, očiju punih zabave koju se ne trudi da sakrije, a njegov izazov mojoj neistini je bio jasan.
Zavalim se, potiskujući želju da se osmehnem. „Ne?“
Prebacuje svoju težinu sa jedne noge na drugu, nešto što je takođe neobjašnjivo seksi. „Slušaj, to je samo ponuda. Ništa loše nije značilo, ali bih ipak voleo da te častim pićem.“
I dobro, kad tako lepo kaže, i sa tim plavim očima, ko sam ja da kažem ne? Dozvoljavam sebi da gledam kako napreduje do šanka, naginjući se da privučem pažnju šankerice. Tamne farmerke, tamna košulja. Skoro tamne kao njegova kosa, masna crna na osvetljenju.
Spuštajući pogled ponovo na telefon, podsećam se na očiglednu razliku u godinama i – pa – i na hiljadu drugih primedbi. Taman kad počinjem da se osećam pomalo mučno od ideje da bi mogao da izvodi užasnu šalu, on spušta piće preda mnom.
„Možeš li da još minut ili dva, da malo ćaskamo?“
„Oh.“ Uhvaćena sam nespremna. „Da. Da, u redu. Naravno“
„Sjajno, odmah se vraćam. Nemoj da mi pobegneš“, i sa stvarnim namigom, manevriše do svog stola. Namigivanje! Iznova me ispunjavaju strah i uzbuđenje, a drago mi je što mi je tutnjava u ušima, jer to znači da ne mogu da čujem komentare koje dobija od svojih drugara. Glasovi su se podigli, osmeh se širio.
Njegov hod dok se vraća do mog stola lak je kao i ranije. „Napravi mi mesto,“ on se osmehne i još jednom namigne, a ja se bez ikakve elegancije krećem kako bi on mogao da sedne pored mene. Što nisam očekivala i mislim da je čudno što nije sedo nasuprot meni.
„Uzdravlje.“ Nazdravljamo i zveckamo čašama, a ja se osećam očajnički samosvesna, čak i dok se ostatak kafane vrti oko nas u zvučnoj scenografiji samoudubljenog brbljanja, stakla na drvetu i smeha. „Dakle, ovde si zbog konferencije, zar ne?“
Evo ga, taj fascinantan, pokretni akcenat. „Da. Šta me je izdalo?“
Kucne po značkici na stolu. Zakolutam očima, a on se smeje. Kratak, tihi smeh, sa više od nagoveštaja zadovoljstva. „Je li to ono u centru Svetog Đorđa?“
„Da, kako si…?“
„Radimo na crkvi. Video sam da se danas svi mlatite okolo tuda u vreme ručka. O čemu se radi?“
„Khm.. pa – epidemiologija.“
„Zaista?“ oči mu zasvetle. „Kako se šire bolesti i to?“
„Tako je.“
„A to si ti? Epidemiolog?“
Klimnem glavom, kada shvatim da se malo okrenuo da me bolje vidi. Još jedan talas topline prođe kroz mene, sve do kostiju, mirisi dima i omekšivača su jači što duže sedimo tako blizu jedno drugom.
„Da. Mi epidemiolozi volimo dobru konferenciju i da razgovaramo o buri između nas, ali je teže naterati vlade da nas shvate onoliko ozbiljno koliko bi trebalo.“
„Niko ne želi da se posveti istraživanju ili kupovini lekova i to sve?“
Nagnem svoje telo da ga potpunije vidim. „Tako je. Previše ugrađenog viška da bi ga kapitalisti prožimali. Ali moj zadatak je da pratim kako virusi mogu da skaču sa vrste na vrstu.“
Uzvraća smeh, kao da je zadovoljan. Borim se sa samosvesnim glasovima iznutra. Oni koji ističu da je ovo samo igra. Ples. I da je skoro završio svoju kriglu, dok ja jedva da sam pijuckala tonik, i da će uskoro otići, možda sa nekom lakom damom u mojim godinama. Zgrabim čašu i progutam puna usta oštrih mehurića.
KRAJ 1. Dela
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
