Usne Njene Studentkinje 1. Deo
Student girl in wintertime
1. Lice u gomili
Sneg je pao na fakultetu. Nedelja prepuna ispita bila je skoro pri kraju. Većina studenata već je otišla kući da bude sa svojim porodicama na zimu. Marija, profesorkaka istorije, krenula je prema svom automobilu. Bila je elegantna i ugledna žena.
Nedavno je imenovana za predsednika katedre za istoriju, što je bio vrhunac njene akademske karijere. Podučavanje studenata oduvek joj je bila strast u životu. Duvao je hladan vetar i ona je zadrhtala. Na putu do auta ugledala je mladu studentkinju kako sedi na trotoaru noseći džemper i farmerke.
Studentkinja je bila zauzeta slanjem poruka na telefon. Marija je napravila nekoliko koraka prema studentici da joj bolje pogleda lice. Prepoznala ju je jer je bila na Marijinom najnovijem kursu moderne istorije. Marija ju je prepoznala po dugim rukama i nogama, smeđoj kosi i slatkom pomalo uzdignutom nosu. Bila je to slatka devojka sa licem koje su ljudi mogli lako da zapamte.
Studentica je imala 18 ili 19 godina, procenila je Marija. Marija je navikla da ima preko 100 studenata na predavanjima, a većina studenata jednostavno je postala lice u gomili koje se nikako nije mogla setiti. Ali bilo je nečeg prepoznatljivog u ovoj mladoj ženi. U njoj je bilo nešto posebno.
“Vi pohađate moje predavanje moderne istorije, zar ne?” Upitala je Marija.
Mlada studentica je prestala da šalje poruke i pogledala je profesorkaku. “Da.”
“Kako se zoveš?”
Studentica je ustala i pružila ruku – “Ja sam Bojana. Prijatelji me zovu Boka. Lepo je napokon razgovarati sa vama profesorkaice.”
“Možeš me zvati Marija. Van nastave smo.”
“Naravno. Samo… tako je čudno nazivati profesore njihovim imenima.”
Marija se nasmešila. “Jesi li upravo polagala završni ispit?”
“Jesam”, odgovorila je Bojana. “Položila sam vaš ispit iz istorije. Bilo je malo teže nego što sam očekivala, ali mislim da sam se dobro snašla.”
“Bićeš ti dobro. Pa šta radiš ovde Bojana? Ledeno je.”
“Ma ja sam smotana”, rekla je Bojana razigrano. “Pomešala sam datume kada sam rezervisala prevoz tako da sam zaglavila ovde nekoliko dana pa se javljam mami.”
“Znam kako je to. Svi grešimo ponekada.”
“Pa, moja greška će me koštati mnogo novca. Kao što rekoh – ponekada sam baš idiot.”
“Da si idiot, ne bi pohađala ovaj fakultet”, našalila se Marija. “U svakom slučaju, bilo je lepo razgovarati sa tobom. Uvek je dobro videti studente van učionica i amfiteatra. Sigurna sam da si bila dobra na mom ispitu.”
“Hvala. Uživajte u praznicima.”
“I ti Bojana… doviđenja.”
Ponovo su se ljubazno rukovale, nasmešile se jedna drugoj, a Marija se uputila prema parkingu.
Nakon nekoliko koraka, Marija se osvrnula ka Bojani koja je nastavila da šalje poruke preko telefona. Postojala je neka nevinost u vezi sa studenticom koja je stajala na hladnoći, i to Marija jednostavno nije mogla ignorisati.
“Čekaš li nekoga?” Upitala je Marija. “Ovde je tako hladno.”
“Čekam autobus kojem će očigledno trebati još 10 godina da stigne.”
Marija se na trenutak zamislila. “Hajde, povešću te.”
“Hvala vam ali… Ne želim da vas uznemiravam.”
“Ma ne zezaj. Gde živiš?”
“U apartmanu, otprilike 20 minuta u tom pravcu”, rekla je Bojana, pokazujući niz glavnu ulicu.
“Nije problem. Ja ću te povesti. Insistiram.”
Bojana se nasmešila, stavila telefon u džep i pošla sa profesorkom.
***
Vožnja do Bojaninog stana u početku je bila tiha. Marija je prekršila svoje lično pravilo da se previše približava studentima izvan kampusa, ali nije mogla da dozvoli Boki da sedi na ledenoj hladnoći pa je napravila izuzetak.
“Sama si u stanu?” – pitala je Marija tokom vožnje. “Ili imaš cimera?”
“Imam cimerku. Bile smo bliske prijateljice još od srednje škole. Otišla je juče, pa ću biti sama dok se ne snađem za drugi prevoz.”
“Sećam se kad sam ja bila student. Delila sam sobu u studentskom domu sa cimerkom. Onda sam kasnije živela sama. Više sam volela da imam cimera. Bilo je mnogo zabavnije.”
“Slažem se”, odgovorila je Bojana. “Narednih nekoliko dana biće smor.”
“Preživećeš.”
“Sta je sa vama?” Upitala je Bojana. “Ne vidim prsten na ruci. Imate li dece?”
“Razvedena sam. Imam sina koji trenutno pohađa fakultet na drugoj kraju države. Trenutno živi sa bakom i dedom.”
“Znači, živite sami?”
“Poslednje dve godine, od kada se iselio.”
“Pa ali… šta radite za praznike?”
„Za Božić ja idem kod sina i svojih roditelja“, odgovorila je Marija. “To je neka četiri sata vožnje. A za Novu godinu oni doputuju kod mene.”
“Zvuči super.”
“A ti? Kakvi su tvoji planovi za odmor?”
“Pa, pod pretpostavkom da nabavim kartu za odlazak kući, praznike ću provesti sa roditeljima i mlađim sestrama. Vratiću se pre početka sledećeg semestra.”
“To je sjajno. Porodica je važna.”
Prošlo je nekoliko trenutaka i Bojana je pokazala prema svom stanu. “Evo ga”, rekla je Bojana. “Puno vam hvala na vožnji. Zaista to cenim.”
Marija je stala i parkirala auto. “Nema frke. Zaista nije bio problem.”
Bojana je izašla iz auta. “Čuvajte se i uživajte u praznicima!”
“I ti. Pošalji mi imejl ako ti nešto zatreba u ovih narednih nekoliko dana. Kažu da dolazi mala mećava.”
Bojana se nasmešila: “Ko zna, možda se i čujemo. Doviđenja.” Bojana je zatvorila vrata automobila i brzo potrčala u svoju stambenu zgradu jer je sneg počeo ozbiljno da provejava.
Marija je posmatrala mladu studentkinju sve dok nije ušla unutra. Čudno, vožnja studentkinje bila je vrhunac Marijinog dana. Uživala je u društvu kulturne, slatke mlade žene. Zbog toga se ponovo osećala mlado.
*****
Dva dana kasnije.
Marija je rano jutro provodila u kućnim poslovima. Radila je čišćenje, kuvanje i pranje veša. Na stolu joj je bila velika gomila studentskih eseja koje je već počela ocenjivati. Sa vremena na vreme bi proverila svoju e -poštu, jer je neprestano dobijala poruke sa pitanjima studenata i obaveštenjima sa fakulteta.
Sa obzirom na broj studenata koje je imala, uobičajeno je da je njena e -pošta bila preplavljena tokom celog semestra. Nakon završetka semestra, većina njenih studentskih e-poruka bila je sa željama i pozitivnim povratnim informacijama. E -mail joj je privukao pažnju dok je pregledavala svoj nalog.
Naslov je bio – Hvala na vožnji. Odmah je znala da je to od Bojane. Ona je kliknula na poruku: “Pozdrav profesorka, Bojana je. Prevezli ste me pre neki dan dok sam sedela na hladnoći i čekala autobus. Hvala još jednom! Mnogo mi je značilo. Takođe sam želela da vas obavestim da sam uspela da rezervišem put kući. Putujem za tri dana. Nažalost, svi moji prijatelji su otišli i nema šta da se radi jer je vreme tako loše. Da li ste zainteresovani za druženje? Znam da ste zauzeti, ali sigurna sam da bi vam dobro došlo. Javite mi. Ako ne, u redu je. Sve najbolje, Bojana!”
Mariju je obuzeo topli osećaj. I ranije je bila pozivana na druženje sa studentima, ali je to uvek odbijala. Nikada nije htela da pređe određenu granicu sa studentima, ma koliko uživala u njihovom društvu. Ali u ovom slučaju, bila je spremna da napravi izuzetak. Bilo je nečeg privlačnog i primamljivog u vezi Bojane.
Nekoliko trenutaka kasnije, Marija je od Bojane primila Facebook zahtev za prijateljstvo. Marija je otišla na svoj Facebook nalog i prihvatila zahtev. Zatim je istražila Bojanin profil. Studentkinja je imala veliki album fotografija, koji je potvrdio ono što je Marija već znala, da je Bojana slobodna mlada žena sa željom za životom.
Bojana je bila lepa sa krupnim očima i ženstvenim usnama. Na neki način, Marija se divila njenom zabavnom stavu. Marija je nakon kraćeg razmišljanja odgovorila na e -poruku: “Bojana, Lepo je čuti da si uspela da se snađeš za put kući. Obično se ne sastajem sa studentima van kampusa, ali ove nedelje imam dovoljno dodatnog vremena i bilo bi lepo da ga provedem sa nekim. Reci mi šta ti najbolje odgovara?” Marija.
Marija je odmah primila odgovor od Bojane, dajući lokaciju obližnjeg restorana kako bi se mogli naći na ručku. Marija je prihvatila poziv.
KRAJ 1. Dela
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
