Ljubav bez ograničenja
Ona je bila ljubav koju sam prizvao k’ sebi…. ne sluteći lakoću njenih pokreta….. sasvim nesvestan činjenice da je uvek bila tu ali se nije videla…. dugo lutajući po blatu sujete, oholosti, narcizma…..i sličnog blata u kome se često zaglavim u svojim stremljenjima ka vrhu piramide.
Ali blato je samo blato i ništa više…. U njegovoj biti nema ničeg, što ne može oprati sasvim obična kiša, čak i kad poprimi čvršće oblike. Ishod je uvek izvestan, sa tragovima blata pod noktima, kao kodovima raspoznavanja među bezgrešnima i ispranima…… Ljubav ne voli blato, a ne volim ga ni ja iako sam sazdan od njega…… i ma koliko se trudio da budem čist, izdaju me tragovi, koje ostavlja za sobom senka moje sujete.
A ona……moja ljubav, bila je čista, naivna i iskrena…… Nevidljiva i nečujna…. Njen život je trag u vodi. U njenim očima, univerzum bez kraja u kome nema odraza….. Dubok i tih, u kome se gube čestice vremena…. Uživao sam u njima ne videći sebe i ne postavljajući suvšna pitanja, da ne pokvarim magiju trenutka…. Ko sam? Odakle sam? Odakle mi ona? Odakle meni Nada. Pitanja su bila besmislena, potpuno izlišna u njenom svetu……
Ona su uvek ostajala u blatu, bez odgovora, bez svesti o postojanju nečeg što se nalazilo na domah sreće, u nama samima, duboko sakriveno od blata, i čemu odgovori nisu bili potrebni, jer nije bilo ni pitanja. Pitanja sam ostavio za sobom…. Nas dvoje smo bili jedno…. Sazdani od istog bića….. Voleli smo iste stvari i voleli smo se, i u tome se savršeno slagali. Bezuslovno, dakle bez zahteva i velikih očekivanja, jedno od drugog. Ona me nikada ne može razočarati….. čak i ako me napusti jednog dana, ako samo jednostavno ode, ili prestane da me voli.
Ko sam ja da me neko voli?… Odakle mi pravo da zahtevam tako nešto….. da očekujem i tražim da Sunce samo meni pripada, da je čitav svet moj?…… Jesam li ja Bogom dan da budem voljen….. ili sam stvoren da volim?…. ipak… mislim da sam stvoren da volim…. Ona nije od ovog sveta….. Nezavisna je i ne obazire se na ovozemaljske ucene…… Ona boravi u meni….. ali ja je ne posedujem. Mogu samo da budem srećan što me posećuje po nekad i da se trudim da joj ugodim, želeći da ostane što duže, ali ne mogu je oteti samo za sebe, i sebično sakriti od ostatka sveta i od nje same…….
To bi je ubilo…….ubilo bi i mene i zauvek bih je izgubio…… Ne vredi mi da patim…. ili da budem patetičan. Po nekad se pitam, čemu ta iskonska patetika, koja se ogleda u nasušnoj potrebi za ljubavlju, ili makar nečim što samo podseća na nju, kao bleda kopija njenog bića? Po svaku cenu biti voljen da bi bio srećan; grabiti i grebati se o ostatke ljubavi….. očajavati…… hvatati se, kao davljenik za komad olupine posle brodoloma…….čemu sve to?
Kad je ljubav reka, po kojoj plovi moj brod. Ona i ja smo jedno…… Ona je u meni, i ja sam deo nje….. U istom prostoru i vremenu, sada i ovde, ona je tu, uvek u blizini. Svuda oko mene…… U vazduhu koji udišem, u vodi iz koje sam potekao i kojom ispiram ostatke svojih snova od prošle noći. U sjaju ljudi koje gledam…… pogledima koje susrećem…
U njenom kupatilu među miršsljavim sapunima. U ogledalu, čak i kad u njemu ugledam svoje mrzovoljno lice umesto njenog anđeoskog lika, pa i onda kada na njemu zateknem poruku ispisanu ružem za usne “…..javi se ponekad….” ipak je ona u svima nama… ***************** i tu je kao neki kraj…. ne znam…… i suviše misli…… i suviše.. nekih priča….. ne znam……
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
